Situacije u kojima se dobra koja su deo poslovne imovine koriste u neposlovne svrhe ili kada se usluge pružaju bez naknade vrlo često su izvor nedoumica u pogledu oporezivanja PDV-om. Uz odgovarajuća objašnjenja i primere, u ovom tekstu nastojimo da ih razrešimo
U praksi se neretko dešava da vlasnici privrednih društava poslovnu imovinu privrednog društva koriste za sopstvene potrebe. U tom smislu, svima je poznato da automobil koji je u vlasništvu poreskog obveznika vlasnici ili zaposleni vrlo često, mimo službenih potreba, upotrebljavaju i u sopstvene svrhe. Isto tako, uobičajen oblik privlačenja novih poslovnih partnera ispoljava se u pružanju određenih usluga bez naknade, a postoje i brojne situacije kada privredna društva usled „prijateljskihˮ odnosa vlasnika ili zaposlenih pružaju usluge bez naknade.
Po pravilu, ukoliko se predmetne usluge pružaju u poslovne svrhe reč je o prometu usluga koji nije oporeziv PDV-om, međutim, postoje i izuzeci kada se u skladu sa PDV propisima upotreba dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika i promet usluga bez naknade oporezuju PDV-om. U daljem tekstu, pokušaćemo da objasnimo regulatorni okvir u ovom pogledu, uz navođenje nekoliko primera koji će vam ovu problematiku dodatno približiti.
Predmet oporezivanja PDV-om
Na samom početku, u cilju pravilnog razumevanja ove tematike neophodno je utvrditi šta je zapravo predmet oporezivanja PDV-om.
Zakonom o porezu na dodatu vrednost („Sl. glasnik RSˮ, br. 84/04, 86/04 – ispr., 61/05, 61/07, 93/12, 108/13, 6/14 – usklađeni din. izn., 68/14 – dr. zakon, 142/14, 5/15 – usklađeni din. izn., 83/15 i 5/16 – usklađeni din. izn., u daljem tekstu: Zakon) propisano je da se predmetom oporezivanja PDV-om smatra isporuka dobara i pružanje usluga koje poreski obveznik izvrši u Republici Srbiji uz naknadu, u okviru obavljanja delatnosti, kao i uvoz dobara.
Konkretno, promet dobara je prenos prava raspolaganja na telesnim stvarima (dobrima) licu koje tim dobrima može raspolagati kao vlasnik. S druge strane, promet usluga propisan je na rezidualnoj osnovi, tako da se prometom usluga smatraju svi poslovi i radnje koji se ne smatraju prometom dobara, a koji mogu biti preduzeti činjenjem, nečinjenjem ili trpljenjem.
Kako je u definiciji predmeta oporezivanja navedeno da je u pitanju promet dobara i usluga uz naknadu, postavlja se pitanje PDV tretmana prometa dobara i usluga koji se izvrše bez naknade.
U tom smislu, članom 5. Zakona definisano je da se sa prometom usluga uz naknadu izjednačava:
– upotreba dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica, odnosno upotreba dobara u neposlovne svrhe poreskog obveznika; kao i
– pružanje usluga koje poreski obveznik izvrši bez naknade za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica, odnosno drugo pružanje usluga bez naknade u neposlovne svrhe poreskog obveznika.
Neophodno je imati u vidu da se i upotreba dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica, kao i upotreba dobara u neposlovne svrhe poreskog obveznika smatraju prometom usluga uz naknadu samo pod uslovom da se PDV obračunat u prethodnoj fazi prometa na ta dobra može odbiti u potpunosti ili srazmerno, a bez obzira na to da li je i ostvareno predmetno pravo na odbitak prethodnog poreza.
Da zaključimo, sa prometom usluga uz naknadu izjednačava se:
– upotreba dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica, odnosno upotreba dobara u neposlovne svrhe poreskog obveznika, pod uslovom da se PDV obračunat u prethodnoj fazi prometa za promet tih dobara mogao odbiti u potpunosti ili srazmerno; i
– pružanje usluga koje poreski obveznik izvrši bez naknade za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica, odnosno drugo pružanje usluga bez naknade u neposlovne svrhe poreskog obveznika bez dodatnog uslova koji se odnosi na pravo na odbitak prethodnog poreza.
Utvrđivanje PDV tretmana
Iz napred navedenog, proizlazi da je neophodno napraviti razliku između:
– upotrebe dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica, odnosno upotrebe dobara u neposlovne svrhe poreskog obveznika (koja se izjednačava sa prometom usluga uz naknadu samo ako je ispunjen uslov da je obveznik PDV-a imao pravo na odbitak prethodnog poreza prilikom nabavke tog dobra); i
– pružanja usluga za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih i drugih lica i drugo pružanje usluga bez naknade (kada se kao uslov ne postavlja pravo na odbitak prethodnog poreza).
Primera radi, jedna od najčešćih situacija u praksi jeste ona u kojoj osnivač, odnosno zaposleni u društvu za lične potrebe povremeno upotrebljava automobil koji je vlasništvo privrednog društva. U tom slučaju, u pitanju je upotreba dobara koja je deo poslovne imovine poreskog obveznika koja se izjednačava sa prometom usluga uz naknadu, ali samo ako je privredno društvo imalo pravo na odbitak prethodnog poreza prilikom nabavke predmetnog automobila.
Nasuprot tome, kada privredno društvo (koje se bavi servisiranjem automobila) bez naknade pruža svom osnivaču uslugu popravke automobila koji je u njegovom vlasništvu, takav promet usluga se smatra prometom usluga uz naknadu bez obzira na pravo privrednog društva na odbitak prethodnog poreza za, na primer, delove koje je koristilo radi popravke.
Osnovicu za obračunavanje PDV-a kod upotrebe dobara koja su deo poslovne imovine obveznika i kod pružanja usluga bez naknade kada se smatra da nastaje oporezivi promet čini cena koštanja tih ili sličnih dobara/usluga u momentu prometa.
Pravilnikom o utvrđivanju šta se smatra uzimanjem i upotrebom dobara, drugim prometom dobara i pružanjem usluga, bez naknade, o utvrđivanju uobičajenih količina poslovnih uzoraka, reklamnim materijalom i drugim poklonima manje vrednosti („Sl. glasnik RSˮ, br. 118/12, u daljem tekstu: Pravilnik) bliže je uređeno, između ostalog, šta se smatra upotrebom dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica, odnosno upotrebom dobara u neposlovne svrhe poreskog obveznika i pružanjem usluga koje poreski obveznik izvrši bez naknade za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica, odnosno drugim pružanjem usluga bez naknade u neposlovne svrhe poreskog obveznika.
U daljem tekstu nastojaćemo da na ilustrativnim primerima objasnimo kada se smatra da su upotreba dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika i promet usluga bez naknade oporezivi PDV-om, a kada to nije slučaj.
Upotreba dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica
Kao što je napred navedeno, upotreba dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica, odnosno upotreba dobara u neposlovne svrhe poreskog obveznika, izjednačava se sa prometom usluga uz naknadu, pod uslovom da se PDV obračunat u prethodnoj fazi prometa tih dobara (odnosno prilikom proizvodnje) mogao odbiti u potpunosti ili srazmerno, nezavisno od činjenice da li je poreski obveznik ostvario pravo na odbitak prethodnog poreza.
Budući da ova formulacija zvuči vrlo apstraktno i izaziva velike nedoumice u praksi, u smislu pravilnog utvrđivanja kada se opisani slučaj desio, u nastavku teksta navodimo dva primera koji na jasan način opisuju realnu poslovnu situaciju kada je potrebno obračunati PDV, a kada to neće biti slučaj.
Primer #1
Kompanija A poseduje putnički automobil za koji, prilikom nabavke, nije imala pravo na odbitak prethodnog poreza u skladu sa članom 29. Zakona. Na osnovu odluke nadležnog organa kompanije A, direktor koristi predmetni automobil kako za poslovne tako i za svoje lične potrebe (odnosno za odlaske na putovanja koja nisu u vezi sa delatnošću kompanije A, kao i za lične potrebe u mestu prebivališta direktora).
Postavlja se pitanje da li je kompanija A dužna da po ovom osnovu obračuna PDV.
Kako kompanija A nije imala pravo na odbitak prethodnog poreza u skladu sa članom 29. Zakona, upotreba automobila koji je deo poslovne imovine privrednog društva (kompanije A), u ovom slučaju se ne izjednačava sa prometom usluga uz naknadu, odnosno nije predmet oporezivanja PDV-om. Dakle, kompanija A nije dužna da obračuna PDV.
Primer #2
Kompanija B obavlja delatnost prevoza stvari u drumskom saobraćaju i poseduje veliki broj teretnih vozila za obavljanje predmetne delatnosti. Rukovodstvo kompanije B je vozaču koji je zaposlen kod njih dozvolilo da jedno od tih vozila upotrebi kako bi izvršio prevoz sopstvenih stvari prilikom selidbe u novi stan.
Za razliku od prvog primera, kompanija B je u ovom slučaju imala pravo na odbitak prethodnog poreza prilikom nabavke predmetnog teretnog vozila, jer se konkretno vozilo koristi za promet usluga prevoza stvari koji je oporeziv PDV-om.
U skladu sa tim, kompanija B dužna je da po osnovu upotrebe tog vozila za lične potrebe zaposlenog obračuna PDV na osnovicu koju čini cena koštanje te usluge (bez PDV-a) i da obračunati PDV plati u skladu sa odredbama Zakona.
Upotreba dobara u neposlovne svrhe poreskog obveznika
Shodno članu 4. Pravilnika, upotrebom dobara u neposlovne svrhe poreskog obveznika smatra se upotreba dobara koja se ne vrši u cilju povećanja prihoda, odnosno smanjenja rashoda poreskog obveznika.
Dakle, upotreba dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica, sama po sebi se smatra izvršenom u neposlovne svrhe poreskog obveznika. Naime, čim se upotreba dobara vrši za lične potrebe navedenih lica jasno je da nije u pitanju poslovna svrha i ona se izjednačava sa prometom usluga uz naknadu (naravno, pod uslovom da se PDV obračunat u prethodnoj fazi prometa na ta dobra mogao odbiti u potpunosti ili srazmerno, nezavisno od toga da li je ostvareno pravo na odbitak prethodnog poreza).
S druge strane, upotreba dobara koja su deo poslovne imovine, a koja nije za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica izjednačava se sa prometom usluga uz naknadu ako je izvršena u neposlovne svrhe poreskog obveznika. Prema tome, kod upotrebe dobara koja nije za lične potrebe neophodno je utvrditi da li se poslovi i radnje preduzimaju u poslovne ili neposlovne svrhe.
Smatra se da postoji upotreba dobara u neposlovne svrhe kada se upotreba tih dobara ne vrši u cilju povećanja poslovnih prihoda ili smanjenja poslovnih rashoda poreskog obveznika.
Dakle, upotreba dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika, a koja nije za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica izjednačava se sa prometom usluga uz naknadu ako su ispunjena dva uslova:
– da je obveznik PDV-a imao pravo da PDV obračunat u prethodnoj fazi prometa na ta dobra odbije kao prethodni porez u potpunosti ili srazmerno, i
– da se upotreba vrši u neposlovne svrhe poreskog obveznika.
Primer #1
Kompanija obavlja delatnost prevoza stvari u drumskom saobraćaju i poseduje odgovarajuća teretna vozila za obavljanje te delatnosti. Na prikolicama vozila je prikazan logo te kompanije kao reklama delatnosti kompanije. Dakle, vozila se u konkretnom slučaju, pored osnovne namene (prevoz dobara), upotrebljavaju i za reklamiranje delatnosti kompanije.
U ovom slučaju reč je o upotrebi vozila u poslovne svrhe poreskog obveznika, jer upotrebom vozila na navedeni način obveznik PDV-a vrši reklamiranje sopstvene delatnosti – što znači da tu aktivnost, u krajnjoj liniji, preduzima u cilju povećanja sopstvenih prihoda.
Primer #2
Privredno društvo A bavi se delatnošću izgradnje puteva, te poseduje odgovarajuće građevinske mašine (bagere, kamione, kipere, mešalice, dizalice i sl.). Privredno društvo B takođe se bavi građevinskom delatnošću, ali budući da je u pitanju novoosnovano društvo, još uvek ne poseduje svu neophodnu opremu za izvođenje građevinskih radova.
Navedena privredna društva su povezana lica, odnosno imaju istog vlasnika.
Usled kvara na bageru privrednog društva B, to privredno društvo u nedostatku drugog bagera u svom vlasništvu, od privrednog društva A uzelo je na poslugu (bez naknade) bager kako bi obavilo neophodne građevinske radove po unapred ugovorenom poslu.
Kako je privredno društvo A imalo pravo na odbitak prethodnog poreza prilikom nabavke bagera, te kako se davanje bagera na poslugu privrednom društvu B ne vrši u cilju povećanja sopstvenih prihoda niti smanjenja rashoda (već usled činjenice da su privredna društava povezana lica), tj. da se radi o upotrebi viljuškara u neposlovne svrhe privrednog društva A, privredno društvo A ima obavezu da po tom osnovu obračuna PDV na cenu koštanja predmetne usluge i da obračunati PDV plati u skladu sa Zakonom.
Pružanje usluga koje poreski obveznik izvrši bez naknade za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica i drugo pružanje usluga bez naknade u neposlovne svrhe poreskog obveznika
Baš kao i u slučaju upotrebe dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika, i pružanje usluga bez naknade koje poreski obveznik izvrši za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica, samo po sebi smatra se izvršenim u neposlovne svrhe poreskog obveznika (jer je izvršena za lične potrebe nekog lica) i izjednačava se sa prometom usluga uz naknadu.
To znači da se svaki vid pružanja usluge za lične potrebe nekog od navedenih lica izjednačava sa prometom usluge uz naknadu i da se po tom osnovu obračunava i plaća PDV na cenu koštanja te usluge u skladu sa Zakonom.
Primer
Privredno društvo koje se bavi uslugama postavljanja video nadzora je bez naknade izvršilo postavljanje video nadzora u kući direktora privrednog društva.
Budući da je reč o pružanju usluge bez naknade za lične potrebe direktora privrednog društva, taj posao se izjednačava sa prometom usluga uz naknadu.
Dakle, nesporno je da je privredno društvo po tom osnovu dužno da obračuna PDV na cenu koštanja predmetne usluge i da tako obračunati PDV plati u skladu sa Zakonom.
Međutim, kada se radi o oblicima pružanja usluga bez naknade koji nisu za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica, da bi se utvrdilo da li se radi o usluzi koja se izjednačava sa prometom usluga uz naknadu, neophodno je utvrditi da li je ta usluga pružena u poslovne ili neposlovne svrhe poreskog obveznika.
Naime, svako drugo pružanje usluga bez naknade izjednačava se sa prometom usluga uz naknadu samo ako je preduzeto u neposlovne svrhe obveznika, tj. ako nije preduzeto u cilju povećanja prihoda ili smanjenja rashoda poreskog obveznika koji pruža uslugu.
U tom smislu, postoje brojna mišljenja Ministarstva finansija, od kojih izdvajamo Mišljenje Ministarstva finansija br. 413-00-00247/2014-04 od 1. 9. 2014. godine u kojem se, između ostalog, navodi i sledeće:
„Obveznik PDV-a koji bez naknade daje na privremeno korišćenje dobra – pumpno postrojenje i opremu za potrebe otklanjanja posledica poplave u rudarskom basenu Kolubara, dužan je da po tom osnovu obračuna PDV po opštoj stopi PDV-a od 20% i da tako obračunati PDV plati na propisani način, s obzirom na to da se, u konkretnom slučaju, radi o prometu usluge bez naknade koji obveznik PDV-a vrši u neposlovne svrhe (tj. pružanju usluga bez naknade koje se ne vrši u cilju povećanja prihoda, odnosno smanjenja rashoda poreskog obveznika koji pruža uslugu), a koji se izjednačava sa prometom usluga uz naknadu. S tim u vezi, osnovicom za obračunavanje PDV-a za promet predmetne usluge smatra se cena koštanja tih ili sličnih usluga, u momentu prometa, bez PDV-a.ˮ
S druge strane, kada obveznik PDV-a preduzima određene aktivnosti ili radnje, kojima čini pogodnost nekom drugom licu bez naplaćivanja naknade, ali u cilju unapređenja svoje poslovne delatnosti i povećanja sopstvenog prometa, odnosno smanjenja troškova, što u krajnjoj liniji znači povećanje sopstvenih prihoda ili smanjenje rashoda, takvi poslovi i radnje se ne izjednačavaju sa prometom dobara uz naknadu.
Primera radi, kada privredno društvo A, bez naknade predaje jelo i piće za konzumaciju na licu mesta fizičkim licima kojima pruža usluge priređivanja igara na sreću, u cilju podsticanja tih lica da što duže učestvuju u igrama na sreću, to privredno društvo nije dužno da po osnovu te predaje jela i pića obračuna PDV, jer se smatra da je reč o aktivnostima koje obveznik PDV-a vrši u cilju povećanja prihoda od igara na sreću, odnosno da su u pitanju aktivnosti koje rezultuju povećanjem poslovnih prihoda. Prema tome, takav promet se ne smatra prometom usluga bez naknade koji se izjednačava sa prometom usluga uz naknadu i za isti ne postoji obaveza obračunavanja i plaćanja PDV-a.
Još jedan od primera kada se ne smatra da je promet usluga bez naknade izjednačen sa prometom usluga uz naknadu naveden je i u Mišljenju Ministarstva finansija i privrede br. 011-00-00092/2013-04 od 27. 8. 2013. godine u kojem je navedeno da:
„Obveznik PDV-a – proizvođač zamrznutih proizvoda koji, bez naknade, daje na korišćenje rashladne uređaje – frižidere kupcima svojih proizvoda, a koji vrše dalji promet tih proizvoda, nije dužan da po tom osnovu obračuna PDV, s obzirom na to da je reč o aktivnostima koje obveznik PDV-a vrši u cilju povećanja prihoda, tj. u poslovne svrhe. S tim u vezi, davanje na korišćenje rashladnih uređaja – frižidera u konkretnom slučaju, ne smatra se prometom usluge bez naknade koji se izjednačava sa prometom usluge uz naknadu u smislu Zakona o porezu na dodatu vrednost…ˮ
Međutim, u praksi često nije lako utvrditi šta je cilj preduzimanja neke aktivnosti za koju nije naplaćena naknada. U takvim situacijama, obveznici snose rizik da usled neadekvatne dokumentovanosti poreski organi mogu da im ospore pružanje usluga bez naknade u poslovne svrhe, te da obračunaju PDV na izvršeni promet kao da je on izjednačen sa prometom usluga uz naknadu u skladu sa odredbama Zakona.
Kako bi se navedeni rizik kontrolisao, preporučujemo da se pružanje usluga bez naknade u poslovne svrhe, odnosno cilj i razlog pružanja te usluge dokumentuju pisanim dokazima na odgovarajući način.
Kao adekvatna dokumentacija može poslužiti pisani ugovor, ali i drugi pisani dokazi kojima se mogu objasniti poslovni odnosi između pružaoca i primaoca usluge, odnosno razlog da se takva usluga pruži bez naknade u poslovne svrhe (elektronska prepiska, zapisnici sa sastanaka i sl.).
Primer
Kompanija A koja se bavi proizvodnjom i distribucijom televizora ugovorila je sa kompanijom B, koja se bavi maloprodajom video opreme, da kompanija B u svojim objektima izloži reprezentativne proizvode iz asortimana kompanije A, pri čemu kompanija B neće naplaćivati nikakvu naknadu po tom osnovu.
Ugovorom je predviđeno da će u slučaju da se pojavi interesovanje kupaca za proizvode kompanije A koji su izloženi u objektima kompanije B, kompanija B otkupiti određenu količinu televizora radi dalje distribucije krajnjim korisnicima.
Budući da kompanija B pruža uslugu izlaganja sa namerom da ispita tržište, odnosno sa ciljem da u slučaju postojanja interesovanja za proizvode kompanije A, otkupi radi prodaje i ostvarivanja prihoda veće količine proizvoda, u konkretnom slučaju kompanija B pruža usluge bez naknade u poslovne svrhe, odnosno radi eventualnog povećanja prihoda. Posledično, kompanija B nije dužna da po ovom osnovu obračuna PDV.
Međutim, ukoliko bi kompanija B zainteresovane kupce upućivala na kompaniju A kao vlasnika i eventualnog prodavca predmetnog dobra bez namere da ona sama prodaje predmetne televizore, kompanija B bi tada pružala uslugu bez naknade u neposlovne svrhe, jer za pružanje ove usluge nema nikakav ekonomski interes (odnosno uslugu ne pruža u cilju smanjenja rashoda ili povećanja prihoda, već u potpunosti u interesu obveznika A).
Prema tome, u takvom scenariju kompanija B bi imala obavezu da obračuna PDV na cenu koštanja predmetne usluge.
Izdavanje računa po osnovu upotrebe dobara i pružanja usluga bez naknade
Opšte je pravilo da je PDV obveznik dužan da izda račun za svaki promet dobara i usluga. Međutim, Pravilnikom o određivanju slučajeva u kojima nema obaveze izdavanja računa i o računima kod kojih se mogu izostaviti pojedini podaci („Sl. glasnik RSˮ, br. 123/12 i 86/15, u daljem tekstu: Pravilnik o računima) propisani su slučajevi u kojima obveznik PDV-a nema obavezu izdavanja računa.
U tom smislu, shodno članu 2. Pravilnika o računima, obveznik PDV-a nema obavezu izdavanja računa iz člana 42. Zakona za promet dobara i usluga bez naknade, ali ukoliko to želi obveznik PDV-a u skladu sa istim članom može da izda račun u skladu sa Zakonom.
Dakle, u skladu sa Pravilnikom o računima, obveznik PDV-a nije dužan, ali može da izda račun iz člana 42. Zakona po osnovu upotrebe dobara za lične potrebe osnivača, vlasnika, zaposlenih ili drugih lica, odnosno upotrebe dobara u neposlovne svrhe poreskog obveznika, kao i po osnovu pružanja usluga bez naknade u neposlovne svrhe.
Logično je očekivati da će obveznik PDV-a imati potrebu da izda račun za promet usluga bez naknade koji je oporeziv PDV-om, kako bi omogućio primaocu usluga eventualno pravo na odbitak prethodnog poreza.
U skladu sa Mišljenjem Ministarstva finansija br. 413-00-102/2012-04 od 19. 6. 2012. godine „prometom bez naknade smatra se isključivo promet po osnovu kojeg obveznik PDV-a nema nikakvo potraživanjeˮ. Prema tome, kada pružalac usluge deklariše određeni promet kao promet bez naknade i za taj promet izda račun u kojem iskaže PDV obračunat na cenu koštanja tih usluga, pa po tom osnovu ima potraživanje od primaoca dobara u visini obračunatog PDV-a, u pitanju je promet dobara sa naknadom, te po takvom računu primalac usluge ne može odbiti PDV. Međutim, primalac usluge bi mogao da odbije tako obračunati PDV, pod uslovom da pružalac usluge nema nikakvo potraživanje od primaoca dobara po predmetnom računu.
Umesto zaključka
Kao što smo mogli da uočimo u ovom tekstu upotreba dobara koja su deo poslovne imovine poreskog obveznika, kao i pružanje usluga bez naknade od strane poreskog obveznika mogu biti predmet oporezivanja PDV-om. U tom smislu, često se dešava da poreski obveznici previde obavezu obračuna i plaćanja PDV-a u situacijama kada je PDV propisima predviđeno da je takva upotreba dobara ili pružanje usluga predmet oporezivanja PDV-om.
Shodno tome, pravilno postupanje, detaljna analiza i uočavanje razlika u PDV tretmanu gore opisanih slučajeva ključna je za postizanje poreski optimalnog poslovanja i prevenciju visokih kazni u poreskim kontrolama nadležnih organa.
NAPOMENA AUTORA #1
Razlika postoji ukoliko se poslovi i radnje koje obveznik PDV-a preduzima obavljaju bez naknade u poslovne svrhe, kada se smatra da takav promet usluga nije promet usluga koji je predmet oporezivanja PDV-om.
NAPOMENA AUTORA #2
Navedeni poreski tretman pružanja usluga bez naknade primenjuje se počev od 1. januara 2013. godine, odnosno počev od primene odredaba Zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na dodatu vrednost koje su objavljene u „Sl. glasniku RSˮ, br. 93/12. Naime, odredbom člana 5. st. 4. tač. 3) Zakona o porezu na dodatu vrednost („Sl. glasnik RSˮ, br. 84/04, 86/04 – ispr., 61/05 i 61/07) bilo je propisano da se sa prometom usluga uz naknadu izjednačava svako pružanje usluga bez naknade, što znači da se pre stupanja na snagu navedenog zakona o izmenama i dopunama svaki promet usluga bez naknade izjednačavao sa prometom usluga uz naknadu i smatrao predmetom oporezivanja PDV-om, bez obzira na okolnost da li se pružanje usluga bez naknade vršilo u poslovne ili neposlovne svrhe poreskog obveznika.