PDV tretman prefakturisanih troškova

Kako bi se izbegle nepravilnosti i pogrešno postupanje poreskih obveznika u slučaju prefakturisanja troškova, neophodno je s dužnom pažnjom ustanoviti da li se prefakturisani troškovi smatraju delom naknade za izvršeni promet dobara i usluga ili je reč o troškovima koji su nastali po nekom drugom osnovu

Jedna od čestih dilema sa kojom se susreću PDV obveznici odnosi se na pitanje da li na potraživanje troškova koji su nastali prilikom pružanja određene usluge ili prometa dobara treba obračunati PDV. Kad ne mogu sa sigurnošću da utvrde da li na određene troškove treba da obračunaju PDV, obveznici u želji da „postupe sigurnoˮ ponekad obračunavaju PDV, iako shodno propisima nije postojala predmetna obaveza.

Takav odnos poreskih obveznika pogoduje fiskalnim interesima Republike Srbije, jer predmetni poreski obveznik neće iskusiti negativne posledice u eventualnom postupku poreske kontrole, a prihod u državnom budžetu biće viši. Negativni efekat takvog postupanja za poreskog obveznika ogleda se u višoj ceni usluga, što se reflektuje manjom konkurentnošću i padom prometa.

Polazeći od toga da niko nije dužan da plati više poreza nego što je to zakonom propisano, radi optimizacije poreskog tereta u ovim situacijama neophodno je pravilno razgraničiti koje potraživanje troškova je oporezivo PDV-om, a koje to nije.

Predmet oporezivanja po Zakonu o porezu na dodatu vrednost

U cilju pravilnog utvrđivanja PDV tretmana prefakturisanih troškova, neophodno je ustanoviti da li se prefakturisani troškovi smatraju delom naknade za izvršeni promet dobara i usluga ili su u pitanju troškovi koji su nastali po nekom drugom osnovu.

Zakonom o porezu na dodatu vrednost („Sl. glasnik RSˮ, br. 84/04, 86/04 – ispr., 61/05, 61/07, 93/12, 108/13, 6/14 – usklađeni din. izn., 68/14 – dr. zakon, 142/14 i 5/15 – usklađeni din. izn., u daljem tekstu: ZPDV) propisano je da je predmet oporezivanja PDV-om promet dobara i usluga i uvoz dobara u Republiku Srbiju.

Promet dobara, u smislu ZPDV-a, jeste prenos prava raspolaganja na telesnim stvarima licu koje tim stvarima može raspolagati kao vlasnik. Promet usluga, iz ugla ZPDV-a, jesu svi poslovi i radnje koji se ne smatraju prometom dobara, a uvoz dobara je svaki unos dobara u carinsko područje Republike Srbije.

Iako bi se po osnovu napred navedenog moglo zaključiti da su sve aktivnosti i radnje iz poslovne delatnosti PDV obveznika oporezive PDV-om, bilo po osnovu prometa dobara ili po osnovu prometa usluga, ipak, postoje određene radnje koje se ne smatraju PDV oporezivim prometom.

Pre svega, to su aktivnosti koje se odnose na potraživanje i prijem novčanih sredstava po osnovu koji ne predstavlja promet dobara ili usluga. Dakle, transakcije koje se ne oporezuju PDV-om su, primera radi, potraživanje novčanih sredstava na ime naknade štete ili donacije, tj. transakcije u kojima nema protivusluge za koju se isplaćuje naknada.

Prema tome, okolnost da li su prefakturisani troškovi nastali u vezi sa prometom dobara i usluga koje je PDV obveznik izvršio predstavlja osnovni kriterijum za utvrđivanje da li postoji obaveza obračunavanja PDV-a na iznos prefakturisanih troškova.

Naime, PDV obveznik može potraživati naknadu troškova od drugog lica po različitim osnovima. Međutim, ukoliko novčani iznos koji potražuje na ime naknade troškova ne predstavlja naknadu ili deo naknade za izvršeni promet dobara ili usluga, u tom slučaju nije nastao PDV oporeziv promet, te sâmo potraživanje troškova nije predmet oporezivanja PDV-om. Dodatno, u zavisnosti od toga da li se radi o prefakturisanju troškova koji se smatraju delom naknade za izvršeni promet dobara ili usluga, razlikuje se i sâm način prefakturisanja troškova. U tom smislu, kod prefakturisanja troškova koji se ne smatraju naknadom ili delom naknade za izvršeni promet ne postoji obaveza izdavanja računa u skladu sa članom 42. ZPDV-a.

Prefakturisanje troškova koji se smatraju naknadom ili delom naknade za izvršeni promet dobara ili usluga

PDV osnovica je iznos naknade (bilo da je izražena u novcu, stvarima ili uslugama) koju obveznik prima ili treba da primi za isporučena dobra ili pružene usluge od primaoca dobara ili usluga ili trećeg lica, uključujući subvencije koje su neposredno povezane sa cenom tih dobara ili usluga, u koju nije uključen PDV, ako ZPDV ne propisuje drugačije.

Posledično, troškovi koje je obveznik PDV-a imao da bi izvršio PDV oporeziv promet, a koje zaračunava primaocu dobara i/ili usluga, uračunavaju se u PDV osnovicu za konkretan promet bez obzira na to kada se predmetni troškovi prefakturišu (u momentu prometa ili naknadno). U situaciji kada se sporedni troškovi prometa naknadno prefakturišu, radi se o izmeni, odnosno povećanju naknade za izvršeni PDV oporeziv promet, što za posledicu ima povećanje PDV osnovice.

Prefakturisanje zavisnih troškova prometa ima isti poreskopravni tretman kao i glavni promet. Prema tome, ukoliko je glavni promet oporeziv stopom od 20%, na iznos troškova koji se prefakturišu neophodno je primeniti istu stopu PDV-a, odnosno ukoliko je glavni promet oslobođen PDV-a sa pravom na odbitak prethodnog poreza, isti tretman imaju i prefakturisani troškovi.

Prefakturisanje troškova u slučaju zakupa nepokretnosti

U praksi možda i najčešći primer naknadnog prefakturisanja troškova jeste onaj koji se odnosi na prefakturisanje troškova u slučaju zakupa nepokretnosti.

Ugovorom o zakupu nepokretnosti se, po pravilu, ugovara obaveza zakupca da snosi troškove koji nastaju u vezi sa korišćenjem zakupljene nepokretnosti (na primer, troškovi električne energije, troškovi komunalnih i telekomunikacionih usluga, interneta i drugi troškovi). Imajući u vidu da se zakupnina, po pravilu, obračunava na mesečnom nivou (krajem meseca ili početkom narednog meseca), a da se računi za navedene troškove dobijaju tek sredinom narednog meseca, zakupodavac iznos predmetnih troškova suštinski može tek naknadno da prefakturiše zakupcu.

S obzirom na to da sporedni troškovi koje zakupodavac zaračunava zakupcu predstavljaju deo naknade za uslugu zakupa, naknadno prefakturisanje troškova ima tretman izmene naknade za izvršeni promet, te budući da se radi o PDV oporezivom prometu usluge, za posledicu i povećanje PDV osnovice za konkretan promet. Ovaj stav zauzet je i u Mišljenju Ministarstva finansija, br. 413-00-1152/2010-04 od 4. 5. 2010. godine.

PDV stopa koja se primenjuje na prefakturisane troškove ista je kao i stopa koja se primenjuje na glavni promet, odnosno na promet usluge davanja u zakup nepokretnosti. Dakle, bez obzira na to da li se prefakturiše trošak dobara i usluga čiji je promet oporeziv po opštoj ili posebnoj stopi PDV-a, u slučaju zakupa poslovnog prostora, na iznos prefakturisanih troškova neophodno je obračunati opštu stopu PDV-a u visini od 20%, jer je usluga davanja u zakup poslovnog prostora glavni promet, te prefakturisani troškovi dele pravnu sudbinu glavnog prometa.

S druge strane, prilikom prefakturisanja troškova zakupa koji je oslobođen PDV-a, PDV se ne obračunava i ne plaća.

Prefakturisanje troškova u slučaju zakupa pokretnih stvari

Prefakturisani troškovi zakupa pokretnih stvari, u suštini, imaju isti poreski tretman kao i prefakturisani troškovi zakupa nepokretnosti.

Međutim, kod zakupa pokretnih stvari postoji specifičnost koja se u velikom broju primera ogleda u tome da je ugovorom o zakupu predviđeno da određene troškove u vezi sa zakupljenom stvari snosi zakupodavac, a da ih inicijalno plaća zakupac.

Primera radi, troškove većih popravki motornog vozila u velikom broju slučajeva snosi zakupodavac. Prema tome, ukoliko zakupac izvrši predmetnu popravku i plati usluge servisera, a troškove popravke prefakturiše zakupodavcu, u suštini se radi o pružanju usluge održavanja vozila od strane zakupca zakupodavcu. Posledično, zakupac ima pravo na odbitak prethodnog poreza po osnovu izvršene popravke (po računu servisera), ali i obavezu da na iznos koji potražuje od zakupodavca obračuna PDV po opštoj stopi od 20%, i da izda račun u skladu sa članom 42. ZPDV-a.

Prefakturisanje troškova vođenja postupka za naplatu potraživanja nastalog po osnovu prometa dobara ili usluga

Neretko se događa da PDV obveznik pokrene postupak za naplatu potraživanja nastalog po osnovu PDV oporezivog prometa. U toku postupka dešava se da tuženi izmiri sva dugovanja prema tužiocu. Nastali troškovi sudskog postupka za tužioca (obveznika PDV-a) – sudske takse, troškovi veštačenja, kao i svi drugi troškovi nastali u predmetnom postupku naplate potraživanja, uključujući i troškove advokatskih usluga, smatraju se troškovima u smislu člana 17. ZPDV-a, pod uslovom da ih PDV obveznik obračuna tuženom. U tom slučaju, PDV obveznik (tužilac) ima obavezu da izvrši izmenu, tj. povećanje PDV osnovice za promet po osnovu kojeg je nastalo potraživanje, odnosno da na iznos prefakturisanih troškova obračuna i plati PDV. Takođe, obveznik je u toj situaciji u obavezi da izda dokument u skladu sa članom 15. Pravilnika.

Međutim, prefakturisanje troškova vođenja postupka za naplatu potraživanja nastalog po osnovu prometa dobara ili usluga nije uvek PDV oporezivo. Naime, u situaciji kada su troškovi sudskog postupka odlukom suda dosuđeni obvezniku PDV-a, odnosno tužiocu, predmetni troškovi se ne smatraju troškovima iz člana 17. ZPDV-a, što znači da se oni ne uračunavaju u PDV osnovicu, te nema ni obaveze izdavanja dokumenta iz člana 15. Pravilnika.

Ovaj stav potvrđen je i Mišljenjem Ministarstva finansija, br. 413-00-916/2011-04 od 4. 11. 2011. godine u kojem se, između ostalog, navodi „kada obveznik PDV-a ne zaračunava troškove podnošenja tužbe za naplatu potraživanja primaocu dobara ili usluga, već su ti troškovi odlukom suda dosuđeni obvezniku PDV-a – tužiocu, mišljenja smo da se u ovom slučaju ti troškovi ne smatraju troškovima iz člana 17. st. 2. tač. 2) Zakona, što znači da se ne uračunavaju u osnovicu za obračunavanje PDV-aˮ.

Prefakturisanje troškova koji ne predstavljaju naknadu ili deo naknade za izvršeni promet dobara ili usluga

Kao što je u prethodnom tekstu navedeno, prefakturisani troškovi mogu se odnositi i na slučajeve u kojima oni nisu nastali u vezi sa izvršenim prometom dobara i usluga, već po nekom drugom osnovu. Takvi troškovi ne predstavljaju naknadu ili deo naknade za izvršeni promet dobara ili usluga i PDV su neutralni.

Posledično, na iznos troškova koji ne predstavljaju naknadu ili deo naknade za izvršeni promet dobara ili usluga, ne obračunava se i ne plaća PDV, niti se po osnovu potraživanja tih troškova izdaje račun iz člana 42. ZPDV-a.

Najčešći slučajevi prefakturisanja troškova koji nisu u vezi sa izvršenim prometom nastaju kod podele zajedničkih troškova u vezi sa korišćenjem poslovnog prostora, kod prefakturisanja troškova dobavljaču od strane kupca dobara ili primaoca usluga, odnosno potraživanja troškova po osnovu naknade štete.

U nastavku teksta, pokušaćemo da malo detaljnije objasnimo koje su to PDV implikacije u navedenim situacijama.

Podela zajedničkih troškova nastalih u vezi sa korišćenjem poslovnog prostora

Uobičajeno je da više PDV obveznika zajednički koristi neku poslovnu zgradu, a da troškove koji nastaju u vezi sa korišćenjem predmetnog objekta dele između sebe u cilju smanjenja troškova, često bez zaključenja posebnog ugovora u tom smislu. S obzirom na to da računi za električnu energiju, toplotnu energiju, prirodni gas, komunalne i telekomunikacione usluge, internet i drugo, po pravilu glase na jednog od korisnika poslovnog prostora, koji zatim od ostalih korisnika zahteva refundiranje srazmernog iznosa troškova, ova situacija može biti potencijalni izvor pogrešnog postupanja poreskih obveznika, koje za posledicu ima pogrešno obračunavanje PDV-a.

U tom smislu, neophodno je primetiti da obveznik koji potražuje predmetne troškove ne vrši promet dobara ili usluga u vezi sa kojim su ti troškovi nastali, što za posledicu ima da predmetno prefakturisanje troškova nije PDV oporezivo.

U direktnoj vezi sa tretmanom prefakturisanja predmetnih troškova jeste i pravo na odbitak prethodnog poreza po ispostavljenim računima za isporuku navedenih dobara i usluga.

Imajući u vidu da se ukupan iznos troškova ne odnosi isključivo na poslovanje PDV obveznika na kojeg glase predmetni računi, već samo određeni deo, PDV obveznik (primalac računa koji prefakturiše troškove drugim korisnicima) ima pravo na odbitak prethodnog poreza samo u onom delu u kojem se ti troškovi odnose na njegovo poslovanje, pod uslovom da su ispunjeni uslovi za odbitak prethodnog poreza iz ZPDV-a.

Nasuprot tome, drugi PDV obveznici kojima PDV obveznik na čije ime glase računi prefakturiše odgovarajući deo troškova, nemaju pravo na odbitak prethodnog poreza, jer ne ispunjavaju uslove iz člana 28. ZPDV-a (nemaju račun koji glasi na njihovo ime).

Uslovi za odbitak prethodnog poreza propisani su ZPDV-om. U tom smislu, jedan od uslova za ostvarivanje prava na odbitak prethodnog poreza jeste da PDV obveznik nabavljena dobra ili usluge koristi ili će ih koristiti za promet dobara i usluga sa pravom na odbitak prethodnog poreza, tj. za oporezivi promet, promet za koji je propisano poresko oslobođenje sa pravom na odbitak prethodnog poreza, kao i promet koji je izvršen u inostranstvu, ako bi PDV obveznik imao pravo na odbitak prethodnog poreza da je taj promet izvršen u Republici Srbiji.

Drugi uslov za ostvarivanje prava na odbitak prethodnog poreza jeste da obveznik PDV-a poseduje račun ili drugi dokument koji služi kao račun, koji je izdat na njegovo ime (kao primaoca dobara ili usluga) od strane drugog PDV obveznika u skladu sa ZPDV-om.

Dakle, za odbitak dela prethodnog poreza u delu troškova koji obveznik PDV-a prefakturiše drugim korisnicima poslovnog prostora, uslove ne ispunjavaju ni obveznik PDV-a na kojeg glase računi (ne ispunjava uslov za šta se nabavljena dobra ili usluge koriste) ni PDV obveznici kojima se srazmerni iznos troškova prefakturiše (nemaju račun koji glasi na njihovo ime).

U vezi sa ovim, Ministarstvo finansija je izdalo mišljenje br. 413-00-1434/2007-04 od 26. 2. 2008. godine u kojem se, između ostalog, navodi i sledeće:

„…kada holding kompanija sa više zavisnih preduzeća zajednički koristi istu poslovnu zgradu, pri čemu računi za električnu energiju, vodu i usluge u okviru održavanja poslovne zgrade glase na holding kompaniju, a prema odluci upravnog odbora holding kompanije predmetne troškove snose svi korisnici poslovne zgrade srazmerno procentu korišćenja, pri čemu su sva ova lica vlasnici delova iste poslovne zgrade, na novčani iznos koji holding kompanija potražuje po ovom osnovu od ostalih preduzeća sa kojima zajednički koristi poslovnu zgradu, ne postoji obaveza obračunavanja i plaćanja PDV-a, s obzirom na to da se ne radi o naknadi za promet koji je predmet oporezivanja PDV-om. U ovom slučaju, za tzv. prefakturisanje predmetnih troškova ne izdaje se račun iz člana 42. ZPDV-a.

(…) u slučaju kada holding kompanija sa više zavisnih preduzeća zajednički koristi istu poslovnu zgradu, pri čemu računi za električnu energiju, vodu i usluge u okviru održavanja poslovne zgrade glase na holding kompaniju, a prema odluci upravnog odbora holding kompanije predmetne troškove snose svi korisnici poslovne zgrade srazmerno procentu korišćenja, pri čemu su sva ova lica vlasnici delova iste poslovne zgrade, pravo na odbitak prethodnog poreza obračunatog i u računu iskazanog od strane prethodnih učesnika u prometu za promet električne energije, vode i usluga u okviru održavanja poslovne zgrade, može da ostvari samo holding kompanija, i to u delu PDV-a koji je obračunat na pripadajući deo naknade za promet navedenih dobara i usluga koje koristi holding kompanija.ˮ

Prefakturisanje troškova nastalih po drugim osnovima

Potraživanje novčanih sredstava koje nije po osnovu prometa dobara i usluga, nije predmet oporezivanja PDV-om.

Jedna od karakterističnih situacija u kojoj prefakturisani troškovi ne predstavljaju naknadu ili deo naknade za promet dobara i usluga, jeste ona kada kupac dobara potražuje određene troškove (na primer, troškove prevoza) od dobavljača. Dakle, kada PDV obveznik angažuje prevoznika radi prevoza dobara koja nabavlja u inostranstvu, a shodno ugovoru sa inodobavljačem iznos troškova prevoza prefakturiše inodobavljaču, iznos troškova prevoza ne predstavlja naknadu ili deo naknade za promet dobara ili usluga, jer PDV obveznik ne vrši inodobavljaču PDV oporeziv promet dobara ili usluga. Posledično, PDV obveznik nema obavezu izdavanja računa iz člana 42. ZPDV-a.

U vezi sa ovim, Ministarstvo finansija je izdalo mišljenje br. 413-00-549/2010-04 od 22. 2. 2010. godine u kojem se, između ostalog, navodi i sledeće:

„…novčana sredstva koja obveznik PDV-a potražuje od poslovnog partnera iz inostranstva na ime pokrića troškova usluge prevoza nisu predmet oporezivanja PDV-om, s obzirom na to da predmetna novčana sredstva ne predstavljaju naknadu za promet dobara ili usluga za koji postoji obaveza obračunavanja i plaćanja PDV-a. U ovom slučaju, za novčano potraživanje tih troškova obveznik PDV-a ne izdaje račun niti drugi dokument koji služi kao račun iz člana 42. ZPDV-a.ˮ

Isti PDV tretman važi i u situaciji kada PDV obveznik potražuje iznos nekih drugih troškova od inodobavljača. Na primer, kada obveznik PDV-a potražuje troškove obezbeđivanja kredita od dobavljača, iznos takvih troškova ne predstavlja naknadu ili deo naknade za izvršeni promet dobara ili usluga, s obzirom na to da kupac ne vrši nikakav promet dobavljaču, ukoliko je predviđeno da troškove kredita snosi dobavljač.

U tom smislu, Ministarstvo finansija je izdalo mišljenje br. 413-00-00848/2010-04 od 24. 3. 2010. godine u kojem se, između ostalog, navodi i sledeće:

„…novčana sredstva koja obveznik PDV-a potražuje od dobavljača na ime pokrića troškova obrade kredita, kamate i efekata valutne klauzule, nisu predmet oporezivanja PDV-om, s obzirom na to da predmetna novčana sredstva ne predstavljaju naknadu za promet dobara ili usluga za koji postoji obaveza obračunavanja i plaćanja PDV-a. U ovom slučaju, za novčano potraživanje tih troškova obveznik PDV-a ne izdaje račun niti drugi dokument koji služi kao račun iz člana 42. ZPDV-a.ˮ

U ovoj situaciji treba imati u vidu da naknada troškova koji su u vezi sa izvršenim prometom dobara kupcu od strane dobavljača, predstavlja izmenu, odnosno umanjenje osnovice za izvršeni promet. Naime, u navedenom slučaju bi dobavljač mogao da izda knjižno odobrenje kupcu dobara za iznos troškova kredita koje kupac potražuje od njega, a s tim u vezi i da umanji obračunati PDV pod uslovima propisanim ZPDV-om. Ovaj stav potvrđen je i u Mišljenju Ministarstva finansija br. 413-00-02907/2010-04 od 31. 12. 2010. godine.

Prefakturisanje troškova vođenja postupka za naplatu potraživanja koji nisu nastali po osnovu prometa dobara ili usluga

U prethodnom delu teksta obradili smo tretman prefakturisanja troškova vođenja postupka za naplatu potraživanja nastalog po osnovu prometa dobara ili usluga. Međutim, kada se potražuju troškovi vođenja sudskog postupka u situaciji kada nije reč o postupku za naplatu potraživanja nastalog po osnovu izvršenog prometa, PDV tretman je drugačiji.

Naime, u ovoj situaciji prefakturisanje troškova nije predmet oporezivanja PDV-om. Dakle, ukoliko PDV obveznik izvrši plaćanje avansa za buduću isporuku dobara, a obveznik PDV-a – primalac dobara ne izvrši isporuku dobara u ugovorenom roku i ne izvrši povraćaj avansa, potraživanje troškova sudskog postupka po tužbi davaoca avansa za povraćaj avansa, nije predmet PDV-a, imajući u vidu da takvo potraživanje nije trošak koji se zaračunava kao sporedan trošak PDV oporezivog prometa.

Ovakav zaključak proizilazi iz činjenice da davalac avansa (tužilac) nije, niti će vršiti promet dobara i usluga primaocu avansa.

Umesto zaključka

Kao što smo videli, PDV tretman prefakturisanih troškova može izazvati brojne nedoumice u praksi. Kako bi se izbegle nepravilnosti i pogrešno postupanje poreskih obveznika, u tom smislu, neophodno je sa dužnom pažnjom ustanoviti da li se prefakturisani troškovi smatraju delom naknade za izvršeni promet dobara i usluga ili su u pitanju troškovi koji su nastali po nekom drugom osnovu.

Prema tome, ukoliko se ustanovi da su prefakturisani troškovi deo naknade za promet dobara i usluga, prefakturisanje predmetnih troškova ima isti poreskopravni tretman kao i glavni promet. Međutim, ukoliko se prefakturisani troškovi odnose na slučajeve u kojima predmetni troškovi nisu nastali u vezi sa izvršenim prometom dobara i usluga, već po nekom drugom osnovu, ti troškovi ne predstavljaju naknadu ili deo naknade za izvršeni promet dobara ili usluga, te stoga i nisu oporezivi PDV-om.

PRIMER

Na iznos zavisnih troškova zakupa poslovnog prostora (troškovi električne energije, komunalnih usluga…) koje obveznik PDV-a prefakturiše zakupcu, neophodno je obračunati porez po stopi od 20%, iz razloga što se ovi troškovi smatraju delom naknade za uslugu davanja u zakup poslovnog prostora. Dodatno, po osnovu prefakturisanja troškova koji se smatraju delom naknade za izvršeni promet dobara ili usluga izdaje se dokument koji sadrži elemente propisane Pravilnikom o određivanju slučajeva u kojima nema obaveze izdavanja računa i o računima kod kojih se mogu izostaviti pojedini podaci („Sl. glasnik RSˮ, br. 123/12, u daljem tekstu: Pravilnik).

Predmetni dokument se smatra računom sa stanovišta ZPDV-a, te PDV iskazan u takvom dokumentu obveznik PDV-a može da odbije kao prethodni porez, uz ispunjenje drugih uslova propisanih u ZPDV-u.

 

Podela zajedničkih troškova nastalih kod usluge reklamiranja

U praksi se javljaju i slučajevi raspodele zajedničkih troškova kod usluge reklamiranja određenih proizvoda kada račun glasi na jedno lice, a troškovi reklame se dele između više korisnika reklame.

Kao i u slučaju raspodele troškova nastalih u vezi sa korišćenjem poslovnog prostora – PDV obveznik na koga glasi račun za izvršenu uslugu nema pravo da PDV iskazan na predmetnom računu odbije kao prethodni porez u celosti, već samo onaj iznos PDV-a koji je u srazmeri sa delom troškova koje taj PDV obveznik snosi. Deo troškova koji snose drugi korisnici reklame, primalac računa prefakturiše sa pripadajućim PDV-om.

Ovim putem želimo da napomenemo da u ovoj situaciji postoji mogućnost da Poreska uprava protumači da se suštinski radi o ustupanju prava na reklamu što se smatra uslugom iz ugla ZPDV-a, te skrećemo pažnju poreskim obveznicima da posebnu pažnju obrate na okolnost da li se radi o podeli zajedničkih troškova ili o prometu usluga, kako ne bi došlo do pogrešne primene poreskih propisa i pogrešno obračunatog PDV-a.

 

Prefakturisanje troškova smeštaja i prevoza za zaposlene kod poslovnih partnera

Jedna od situacija koja izaziva nedoumicu kod poreskih obveznika jeste i tretman prefakturisanih troškova smeštaja i prevoza za zaposlene kod poslovnih partnera. U tom smislu, ukoliko PDV obveznik od svojih partnera iz zemlje i inostranstva potražuje troškove smeštaja i prevoza za zaposlene kod partnera, prefakturisanje tih troškova ne smatra se oporezivim događajem, jer se ne radi o naknadi za izvršeni promet dobara ili usluga.

Ovakvo stanovište zastupa i Ministarstvo finansija u svom mišljenju br. 413-00-2682/2009-04 od 21. 1. 2010. godine:

„…novčana sredstva koja obveznik PDV-a potražuje od svojih poslovnih partnera iz zemlje i inostranstva po osnovu plaćanja troškova smeštaja i avionskog prevoza za zaposlene kod tih poslovnih partnera – stvarnih korisnika predmetnih usluga, nisu predmet oporezivanja PDV-om, s obzirom na to da predmetna novčana sredstva ne predstavljaju naknadu za promet dobara ili usluga za koji bi postojala obaveza obračunavanja i plaćanja PDV-a. U ovom slučaju, za novčano potraživanje tih troškova obveznik PDV-a ne izdaje račun niti drugi dokument koji služi kao račun iz člana 42. ZPDV-a. Pored toga, obveznik PDV-a nema pravo na odbitak prethodnog poreza po ovom osnovu.ˮ