Usluge koje poslodavci pružaju zaposlenima u vezi sa radom i njihov poreski tretman

Uvodne napomene

Zaposleni po osnovu rada ostvaruje, pre svega, pravo na zaradu i druga primanja i pokrića troškova koja se zaposlenima isplaćuju u skladu sa zakonskim obavezama poslodavaca ili odredbama njihovih opštih akata. Sve su to novčane isplate na koje se plaćaju određene poreske obaveze, što zaposlenima po tom osnovu omogućava zdravstvenu i penzijsko-invalidsku zaštitu. Međutim, osim ovih uobičajenih primanja, poslodavci po obavezi iz zakonskih propisa ili sopstvenih akata, ili dobrovoljno i spontano, po inicijativi zaposlenih ili sindikata, omogućavaju zaposlenima i ostvarivanje određenih naturalnih pogodnosti koje imaju razne aspekte – od socijalnih, solidarnih i rekreativnih, do onih koje proizlaze iz obaveze sprovođenja mera zaštite na radu. U svim takvim slučajevima zaposleni konzumiraju usluge koje im koriste bilo lično, bilo profesionalno, a te usluge plaća poslodavac. Zato se u mnogim slučajevima korišćenja ovakvih činjenja od strane poslodavaca, postavlja pitanje da li plaćanje tih usluga ima karakter primanja zaposlenih koji usluge koriste, eventualno i karakter zarade, jer od tih usluga zaposleni imaju materijalne i nematerijalne koristi, a za njih ne daju sopstvena sredstva, niti im se korišćenje tih usluga odbija od zarade.

U nastavku sledi više primera pružanja različitih usluga zaposlenima od strane poslodavaca i njihov poreski tretman.

1. Izdaci poslodavaca za rekreaciju zaposlenih

Već je duže vreme u praksi prisutna pojava da poslodavci svojim op­štim ak­tom, pa u mnogim slučajevima i bez te regulative, omogućavaju svojim zaposlenima, u ci­lju po­bolj­ša­nja njihovih psi­ho­fi­zič­kih spo­sob­no­sti, raz­li­či­te vi­do­ve „ne­po­sred­ne” re­kre­a­ci­je. Zbog specifične delatnosti (proizvodne delatnosti, rad sa kompjuterom) ili zbog stimulisanja radnih sposobnosti i volje zaposlenih, poslodavci mogu da svim zaposlenima obezbeđuju mogućnost rekreacije, koja može da podrazumeva fizičku rekreaciju, masažu, spa centre, odlaske u banju i slično. S tim u ve­zi, poslo­da­vac uzi­ma u za­kup sport­sku ha­lu, te­ni­ski te­ren, ba­zen i slič­no, zbog re­kre­a­ci­je za­po­sle­nih, a sve u ci­lju po­bolj­ša­nja nji­ho­vog psihofizič­kog sta­nja. Zakup ovih objekata poslodavac plaća na te­ret svojih sred­sta­va, dakle za korišćenje ovakvih usluga poslodavcu se ispostavljaju fakture od strane sportskih organizacija sa kojima poslodavci zaključuju ugovore i vrše im direktno plaćanje ugovorenih iznosa po tom osnovu.

U ovakvoj situaciji postavlja se pitanje da li ove pogodnosti za zaposlene u stvari predstavljaju njihova primanja u vidu pružanja pogodnosti.

U potrazi za odgovorom treba pogledati odgovarajuće odredbe poreskih propisa koji regulišu primanja zaposlenih. Tako, sa­gla­sno od­red­bi čla­na 13. stav 1. Za­ko­na o po­re­zu na do­ho­dak gra­đa­na („Sl. gla­snik RS”, br. 24/2001… i 112/2015 – u da­ljem tek­stu: Za­kon o porezu), pod za­ra­dom se, u smislu ovog za­ko­na, sma­tra za­ra­da ko­ja se ostva­ru­je po osno­vu rad­nog odnosa, de­fi­ni­sa­na za­ko­nom ko­jim se ure­đu­ju rad­ni od­no­si i dru­ga primanja za­po­sle­nog. Za­ra­dom se, u smi­slu ovog za­ko­na, sma­tra­ju i primanja u obliku bo­no­va, har­ti­ja od vred­no­sti, osim ak­ci­ja ste­če­nih u postup­ku svo­jin­ske tran­sfor­ma­cije, nov­ča­nih po­tvr­da, ro­be, kao i pri­ma­nja ostva­re­na či­nje­njem ili pru­ža­njem po­god­no­sti, opra­šta­njem du­ga, kao i pokri­va­njem ras­ho­da ob­ve­zni­ka nov­ča­nom na­dok­na­dom ili ne­po­sred­nim pla­ća­njem (član 14. stav 1. Za­ko­na).

Takođe, pre­ma od­red­bi čla­na 13. stav 1. Za­ko­na o do­prino­si­ma za oba­ve­zno so­ci­jal­no osi­gu­ra­nje („Sl. gla­snik RS”, br. 84/2004… i 112/2015), osno­vi­ca do­prino­sa za za­po­sle­ne i za po­slo­dav­ce je za­ra­da od­no­sno pla­ta i naknada za­ra­de od­no­sno pla­te, u skla­du sa za­ko­nom ko­ji ure­đu­je rad­ne odno­se, opštim ak­tom i ugo­vo­rom o ra­du, od­no­sno re­še­njem nad­le­žnog orga­na.

Ima­ju­ći u vi­du na­ve­de­ne odredbe poreskih za­kona, kao i način na koji Zakon o radu uređuje isplate sa karakterom zarade, u slu­ča­ju ka­da poslodavac, u ci­lju po­bolj­ša­nja psi­ho­fi­zič­kih spo­sob­no­sti svih zaposle­nih, or­ga­ni­zu­je raz­li­či­te vi­do­ve re­kre­a­ci­je za za­po­sle­ne ta­ko što na te­ret svo­jih sred­sta­va pla­ća za­kup sport­ske ha­le, ba­ze­na i slič­no, Mi­ni­star­stvo fi­nansi­ja sma­tra da ta­kvo pri­ma­nje zaposlenih pred­sta­vlja či­nje­nje i pru­ža­nje po­god­no­sti i pod­le­že pla­ća­nju po­re­za na do­ho­dak gra­đa­na i do­pri­no­sa za oba­ve­zno socijalno osi­gu­ra­nje po osno­vu za­ra­de (Mišljenje Mi­ni­star­stva finansi­ja, br. 011-00-1041/2016-04 od 28. 2. 2017. go­di­ne).

Prema tome, davanje poslodavca po osnovu zakupa sportskih hala, terena, bazena i sl., radi rekreacije zaposlenih, ima karakter zarade. Kada poslodavac bude obračunavao mesečnu zaradu zaposlenima, iznos sa fakture dobavljača za zakup termina za rekreaciju (sa uključenim PDV-om) podeliće sa brojem zaposlenih koji su koristili te termine i utvrditi primanje koje ima karakter neto zarade. Nakon toga, navedeni iznos treba prevesti u bruto i sabrati sa zaradom za redovan rad, zbog ukupnog obračuna poreza i doprinosa na zaradu. To praktično znači da ova vrsta primanja ulazi u penzijski osnov, a takođe se računa i prilikom utvrđivanja godišnjeg poreza na dohodak građana. Treba imati u vidu i da se PDV koji je sadržan u fakturi dobavljača za usluge rekreacije, ne može koristiti kao prethodni porez, jer za to nisu ispunjeni uslovi iz člana 28. stav 1. Zakona o porezu na dodatu vrednost.

2. Plaćanje zaposlenima sistematskih zdravstvenih pregleda

Odredbom člana 12. stav 1. Zakona o radu propisano je, pored ostalog, i pravo zaposlenog na bezbednost i zaštitu života i zdravlja na radu, zdravstvenu zaštitu, zaštitu ličnog integriteta i druga prava u slučaju bolesti, smanjenja ili gubitka radne sposobnosti i starosti. Shodno tome, poslodavac je dužan da zaposlenom obezbedi uslove rada i organizuje rad radi bezbednosti i zaštite života i zdravlja na radu, u skladu sa Zakonom i drugim propisima (član 16. tačka 2) Zakona o radu). Zakonom o zdravstvenoj zaštiti („Sl. glasnik RS”, br. 107/2005… i 106/2015), odredbom člana 14. stav 1, propisano je da poslodavac iz svojih sredstava organizuje i obezbeđuje zdravstvenu zaštitu zaposlenih radi stvaranja uslova za zdravstveno odgovorno ponašanje i zaštitu zdravlja na radnom mestu zaposlenog, koja se, pored ostalog, odnosi i na preventivne preglede zaposlenih (prethodne, periodične, kontrolne i ciljane preglede), u zavisnosti od pola, uzrasta i uslova rada, kao oblike zdravstvene zaštite zaposlenih.

Prema Mišljenju Ministarstva finansija, br. 011-00-310/2015-04 od 20. 10. 2015. godine, u slučaju kada poslodavac, u cilju pružanja redovne zdravstvene zaštite (tzv. sistematskih pregleda):

– pod jednakim uslovima svim svojim zaposlenima,

– radi utvrđivanja njihovog zdravstvenog stanja zbog obavljanja poslova na radnom mestu na koje su raspoređeni,

– a saglasno opštem aktu poslodavca,

– na svoj teret obezbeđuje sredstva i vrši plaćanje direktno na račun zdravstvene ustanove koja pruža usluge,

to ne predstavlja davanje zaposlenima od strane poslodavca i kao takvo ne podleže oporezivanju porezom na dohodak građana na zaradu i plaćanju doprinosa za obavezno socijalno osiguranje.

Isti je slučaj i kada poslodavac na svoj teret zaposlenima obezbeđuje sredstva i vrši plaćanje direktno na račun zdravstvene ustanove za prevenciju radne invalidnosti i rehabilitaciju zaposlenih, za zaposlene koji obavljaju poslove sa povećanim rizikom (saglasno odredbi člana 38. Zakona o radu i odredbama Zakona o bezbednosti i zdravlju na radu). Ti izdaci poslodavca takođe ne predstavljaju davanje zaposlenima od strane poslodavca i kao takvi ne podležu oporezivanju porezom na dohodak građana na zaradu niti doprinose za obavezno socijalno osiguranje.

3. Omogućavanje „zdravstvene rekreacije” zaposlenima u cilju prevencije povreda na radu i „zdravstvene rehabilitacije”

U praksi naših privrednih društava postoje i slučajevi da je njihovim kolektivnim ugovorom predviđena obaveza poslodavca da obezbedi rekreaciju i rehabilitaciju zaposlenima u cilju smanjenja povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom. Pravo na zdravstvenu rehabilitaciju i rekreaciju mogu da ostvare kako zaposleni koji imaju zaključen ugovor o radu na neodređeno vreme, tako i zaposleni koji rade na određeno vreme. Pravo na zdravstvenu rehabilitaciju imaju zaposleni koji ispune kriterijume saglasno opštem aktu poslodavca kojim je uređena ta materija. U konkretnom slučaju troškove ovakve zdravstvene rekreacije snosi poslodavac u iznosu od 60% od ukupne cene po zaposlenom, a zaposleni snosi trošak do punog iznosa cene rekreacije (odnosno 40% od ukupne cene).

Bez obzira na izraženu brigu za zdravlje zaposlenih, ovakav potez poslodavca ima i svoj poreski aspekt. Sa stanovišta oporezivanja ličnih primanja, ovo činjenje zaposlenima nema karakter solidarne pomoći, niti bilo kakve druge pomoći za slučaj bolesti ili zdravstvene rehabilitacije, za koje poreski propisi omogućavaju poreske beneficije. Zbog toga, a imajući u vidu:

– da je kolektivnim ugovorom predviđena obaveza poslodavca da obezbedi i „zdravstvenu rekreaciju” zaposlenima u cilju smanjenja (prevencije) povreda na radu, profesionalnih oboljenja i oboljenja u vezi sa radom,

– da nisu predviđeni posebni kriterijumi u pogledu uslova da bi se ostvarilo pravo na „zdravstvenu rekreaciju”,

– da poslodavac na teret svojih sredstava snosi troškove rekreacije u iznosu od 60% od ukupne cene po zaposlenom, a zaposleni snosi trošak do punog iznosa cene rekreacije (odnosno 40% od ukupne cene),

davanje poslodavca po ovom osnovu ima poreski tretman ličnih primanja zaposlenog i podleže oporezivanju porezom na dohodak građana na zarade. 

Međutim, kada se radi o „zdravstvenoj rehabilitaciji”, situacija je drugačija. Naime, prema Mišljenju Ministarstva finansija, br. 430-00-60/2014-04 od 3. 3. 2014. godine, na primanja zaposlenih po osnovu solidarne pomoći za slučaj zdravstvene rehabilitacije – upućivanjem zaposlenih koji su izloženi posebnim zdravstvenim rizicima na radu, hronično premorenih i fizički iscrpljenih, na zdravstveno-preventivni odmor i na ranu rehabilitaciju, u cilju zaštite zdravlja i sprečavanja profesionalnih oboljenja, u skladu sa propisima koji uređuju zdravstvenu zaštitu i zaštitu na radu, koju poslodavac plaća za zaposlenog – ne obračunava se i ne plaća porez na dohodak građana na zarade do visine neoporezivog iznosa propisanog Zakonom o porezu na dohodak građana, što je trenutno do 37.252 dinara (do 31. 1. 2018. godine). Navedeno primanje zaposlenog po osnovu solidarne pomoći, kao predmet poreskog oslobođenja do visine propisanog neoporezivog iznosa, može se ostvariti ukoliko je osnov za davanje takve pomoći zaposlenom sadržan u kolektivnom ugovoru, odnosno drugom opštem aktu poslodavca i ako je o tom davanju doneta odluka nadležnog organa poslodavca.

4. Činjenje u vidu pokrića troškova za stručno usavršavanje zaposlenih

Jedno od bitnih činjenja za zaposlene, ali posredno i za poslodavce, može biti omogućavanje i plaćanje usavršavanja zaposlenih. Prema rešenju iz člana 49. Zakona o radu, poslodavac je dužan da zaposlenom omogući obrazovanje, stručno osposobljavanje i usavršavanje kada to zahteva potreba procesa rada i uvođenje novog načina i organizacije rada, a zaposleni je dužan da se u toku rada obrazuje, stručno osposobljava i usavršava za rad. Dakle, Zakon o radu je jasan u propisivanju obaveze zaposlenih da svojim angažovanjem prate sve novine koje tangiraju njihova radna mesta i ukupan proces rada kod poslodavca, kako bi uspešno odgovorili novim zahtevima.

Pod stručnim osposobljavanjem i usavršavanjem podrazumeva se:

– polaganje stručnih ispita u skladu sa zakonom;

– specijalizacija, subspecijalizacija, magisterijum, doktorat i sl., ako su uslov za obavljanje poslova posle zasnivanja radnog odnosa (zaposleni koji su zasnovali radni odnos u naučnoistraživačkim institucijama);

– obuka za rad na računarima ukoliko proces rada zahteva tehničke, tehnološke i druge inovacije u procesu rada;

– kursevi stranih jezika zbog potrebe komunikacije sa stranim partnerima;

– drugi oblici stručnog osposobljavanja i usavršavanja, zavisno od procesa rada kod poslodavca.

Poslodavac za vreme trajanja stručnog osposobljavanja ili usavršavanja zaposlenog, nezavisno od toga gde se obavlja – u zemlji ili inostranstvu – preuzima sve obaveze u odnosu na zaposlenog, koje su utvrđene ugovorom o međusobnim odnosima za vreme stručnog usavršavanja, a to bi bilo:

– redovno plaća ugovorene troškove stručnog osposobljavanja i usavršavanja, kao i naknadu drugih ugovorenih (ličnih) troškova;

– ako je ugovoren radni odnos sa zaposlenim dok traje školovanje, bez naknade zarade, redovno plaća doprinose za obavezno socijalno osiguranje, a to je najkasnije do kraja tekućeg meseca za prethodni mesec, najmanje na iznos najniže osnovice doprinosa;

– ako je za vreme školovanja, pored radnog odnosa, ugovorena i isplata naknade zarade zaposlenom, plaća zaposlenom ugovorenu naknadu i porez i doprinose na zarade na naknadu koja se isplaćuje, a ako je naknada manja od najniže osnovice, doprinose plaća na najnižu osnovicu za plaćanje doprinosa;

– ako je sa zaposlenim za vreme školovanja ugovoreno mirovanje radnog odnosa (neplaćeno odsustvo), poslodavac za to vreme nema nikakve obaveze po osnovu naknade zarade, niti po osnovu plaćanja doprinosa za socijalno osiguranje – zaposlenom za to vreme ne teče radni staž;

– u slučaju mirovanja radnog odnosa, poslodavac ima obavezu da po prestanku mirovanja sa zaposlenim ponovo zasnuje radni odnos i prijavi ga na socijalno osiguranje.

Kao što smo videli, članom 49. Zakona o radu propisana je obaveza poslodavca da zaposlenom omogući obrazovanje, stručno osposobljavanje i usavršavanje kada to zahteva potreba procesa rada i uvođenje novog načina i organizacije rada. Uporedo sa ovakvom obavezom, Zakon o radu u stavu 3. ovog člana propisuje da se troškovi obrazovanja, stručnog osposobljavanja i usavršavanja obezbeđuju iz sredstava poslodavca i drugih izvora, u skladu sa Zakonom i opštim aktom. U slučaju da zaposleni prekine obrazovanje, stručno osposobljavanje ili usavršavanje, dužan je da poslodavcu naknadi troškove, osim ako je to učinio iz opravdanih razloga. Ovo praktično znači sledeće:

1) Poslodavac je dužan da snosi troškove obrazovanja, stručnog osposobljavanja i usavršavanja svojih zaposlenih samo ako se zaposleni obrazuje za potrebe poslodavca, dakle za potrebe procesa rada kod njega.

2) Ako se zaposleni obrazuje, osposobljava ili usavršava za svoje lične potrebe, a ne po potrebama poslodavca, poslodavac nije dužan da mu naknadi te troškove (mada nema zakonskih smetnji da poslodavac zaposlenom pokrije delimično ili u celini i takve troškove).

U posebnom slučaju, pod stručnim usavršavanjem se, u smislu Zakona o radu, smatra i upućivanje zaposlenog u inostranstvo zbog usavršavanja stranog jezika, ako to zahteva potreba procesa rada i uvođenje novog načina i organizacije rada kod poslodavca. Polazeći od toga da je Zakonom o radu propisana obaveza zaposlenog da se stručno usavršava zbog potrebe procesa rada i obaveza poslodavca da mu omogući stručno usavršavanje i snosi troškove, takva vrsta troškova poslodavca nema karakter zarade i ne podleže obavezi plaćanja poreza i doprinosa. Da li će poslodavac zaposlenom za vreme stručnog usavršavanja plaćati i zaradu, zavisi od toga da li je to ugovoreno sa zaposlenim ili ne. U konkretnom slučaju, ako je zaposleni upućen na usavršavanje u inostranstvo, kao troškovi usavršavanja mogu se priznati i drugi troškovi koji su uslov da se obavlja usavršavanje, kao što su plaćanje smeštaja, hrane, troškova prevoza i sl. Naravno, za sve ove troškve zaposleni mora da podnese odgovarajuću dokumentaciju.

U vezi sa navedenim najpre treba istaći da nema zakonskih smetnji da poslodavac fakturu za školovanje zaposlenog isplati direktno sa svog poslovnog računa – tekućeg računa, a ako je fakultet u inostranstvu – sa svog deviznog računa. Izdaci za obrazovanje, stručno usavršavanje i osposobljavanje imaju karakter poslovnih rashoda i, iako su isplaćeni u skladu sa potrebama procesa rada kod poslodavca, nemaju poreski tretman, odnosno troškovi stručnog osposobljavanja i usavršavanja zaposlenih, gde spada i školovanje zaposlenih, koji se isplaćuju iz sredstava poslodavca, neposrednom isplatom sa računa poslodavca na osnovu ispostavljene fakture obrazovne ustanove, a u skladu sa usvojenom poslovnom politikom u kadrovskom smislu, ne podležu nikakvim obavezama po osnovu poreza i doprinosa, pod uslovom da je školovanje u skladu sa potrebama procesa rada kod poslodavca.

5. Davanje odeće i obuće zaposlenima radi korišćenja u službene svrhe

U mnogim slučajevima pravna lica svojim opštim aktom (pravilnikom) uređuju uslove (postupak, način nabavke, upotreba i rokovi trajanja) pod kojima zaposleni mogu dobiti i koristiti radnu odeću i obuću u službene svrhe, pri čemu nije reč o radnim uniformama. To se dešava kod pravnih lica kod kojih zaposleni rade na takvim radnim mestima od kojih su neka većim delom radnog vremena vezana za rad na terenu (npr. zaposleni u službi za tehničke poslove rade uglavnom van sedišta poslodavca, gde su često neophodne hitne intervencije s ciljem investicionog i tekućeg održavanja materijalnih sredstava i objekata kojima upravlja poslodavac), dok se neka po prirodi posla obavljaju isključivo van sedišta poslodavca. Takođe, takvi slučajevi se javljaju na određenom broju radnih mesta iz oblasti opštih poslova, u pravnom licu u kom zaposleni obavljaju različite poslove iz svog domena (npr. prijem stranaka, poslovi protokola, poslovi umnožavanja i fotokopiranja materijala, kurirski poslovi, poslovi arhive, poslovi kafe-kuhinje i održavanja higijene), drugi zaposleni u pravnoj službi svakodnevno zastupaju pravno lice pred sudovima i drugim državnim organima, dok je određeni broj zaposlenih svakodnevno upućen na rad sa strankama, kako u sedištu pravnog lica, tako i van sedišta.

Nema nikakvih smetnji da se opštim aktom poslodavca reguliše pravo takvih zaposlenih na službenu odeću i obuću, ali se odmah postavlja i pitanje poreskog karaktera takvog davanja. Već smo spomenuli da se, u smislu Zakona o porezu, pod zaradom smatraju i primanja u obliku činjenja ili pružanja pogodnosti, kao i pokrivanje rashoda obveznika novčanom nadoknadom ili neposrednim plaćanjem (član 14. stav 1. ovog zakona). Međutim, kada poslodavac, saglasno svom opštem aktu, u cilju obavljanja svoje delatnosti, za sve svoje zaposlene nabavlja i daje im na korišćenje odeću i obuću u svrhu obavljanja poslova radnog mesta na koje su raspoređeni, koja je u funkcionalnom smislu adekvatna (namenom, izgledom, kvalitetom i sl.) za obavljanje odgovarajućih poslova, jednoobrazna za sve zaposlene koji rade na istim ili sličnim poslovima, a koju su zaposleni obavezni da stvarno koriste na radnom mestu tokom radnog vremena, kao i da tu odeću i obuću nabavlja (kupuje) sam poslodavac od ovlašćenih dobavljača kojima neposredno vrši plaćanje dugovanog iznosa po tom osnovu, takvo davanje poslodavca zaposlenima ne predstavlja primanje zaposlenog koje podleže oporezivanju porezom na dohodak građana na zaradu.

6. Činjenja koja zaposlenima plaća sindikat – iz sopstvenih sredstava ili iz sredstava poslodavca

U praksi je prisutno mišljenje da se sredstva koja poseduje sindikalna organizacija kod poslodavca mogu slobodno koristiti, u skladu sa aktima tog sindikata, za razne namene činjenja zaposlenima, i to bez plaćanja ikakvih poreskih obaveza. To je istina, ali samo ako se radi o sredstvima sindikata za koja se može dokazati da potiču iz članarine članova tog sindikata. Takva sredstva izdvajaju se iz „neto” zarade zaposlenih, dakle posle plaćanja poreskih obaveza na zarade, i u daljoj upotrebi ova sredstva su oslobođena oporezivanja. Međutim, ima i situacija kada se preko sindikata plasiraju i sredstva poslodavca za sindikalne potrebe, pa će u nastavku biti razmotrene one situacije koje su bitne za poreski tretman upotrebe sredstava preko sindikalnih organizacija.

1) Ako se vrše davanja zaposlenima iz sredstava sindikata koja obezbeđuje poslodavac na teret sopstvenih sredstava, tako što izdvaja određena sredstva, odnosno uplaćuje ih (stavlja na raspolaganje) sindikatu za prevenciju radne invalidnosti i za rekreativni odmor radnika, i to tako da pravo na korišćenje navedenih sredstava mogu da ostvare svi zaposleni pod jednakim uslovima, saglasno odredbama kolektivnog ugovora, takvo primanje zaposlenih koje ostvaruju po osnovu korišćenja sindikalnih sredstava sakupljenih prenosom sredstava sa računa poslodavca (a ne od članarine koja se plaća iz zarade zaposlenog iz koje je prethodno plaćen porez i doprinosi), predstavlja primanje zaposlenog koje ima poreski tretman zarade saglasno odredbama čl. 13. i 14. Zakona o porezu. Ovde treba upozoriti da se, bez obzira na to što pomenuta sredstva isplaćuje sindikat i što su ona namenjena za socijalno-zdravstvene svrhe zaposlenima, ne može izbeći njihov poreski karakter zarade jer potiču od poslovnih sredstava privrednog društva.

2) U drugom konkretnom slučaju poslodavac i sindikat su potpisali kolektivni ugovor o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa zaposlenih na radu u zemlji, kojim se poslodavac obavezao da mesečno izdvaja sredstva za sindikat koja su (kao obračunska veličina) opredeljena u iznosu od 0,5% mesečne bruto zarade zaposlenih na radu u zemlji i uplaćuje ih, odnosno stavlja ta sredstava na raspolaganje sindikatu za tačno utvrđene namene na osnovu kolektivnog ugovora o pravima, obavezama i odgovornostima iz radnog odnosa zaposlenih. Izdvojena sredstva sindikat može da koristi za „isplatu solidarnih pomoći zaposlenima” (nabavka lekova, troškovi lečenja i sl.) i u drugim slučajevima koji su od interesa za zaposlene, a organizuje ih sindikat.

I u ovom slučaj se vrše davanja zaposlenima iz sredstava sindikata koja obezbeđuje poslodavac na teret sopstvenih sredstava, i uplaćuje ih, odnosno stavlja na raspolaganje sindikatu za tačno utvrđene namene. Takvo primanje zaposlenog koje se ostvaruje iz sindikalnih sredstava sakupljenih prenosom sredstava sa računa poslodavca (a ne od članarine koja se plaća iz zarade zaposlenog iz koje je prethodno plaćen porez i doprinosi), predstavlja primanje zaposlenog koje ima poreski tretman zarade kao primanje po osnovu pokrivanja rashoda obveznika, odnosno činjenjem ili pružanjem pogodnosti zaposlenom na drugi način. Iz ovog proizlazi da je čak i bolje da ova sredstva direktno isplaćuje poslodavac po osnovama solidarne pomoći, pri čemu može koristiti poreske olakšice predviđene u vidu neoporezovanog dela isplata za te namene.

3) U trećem konkretnom slučaju sindikat organizuje sportske aktivnosti zaposlenih, pri čemu kao izvor finansiranja koristi članarine; sredstva koja poslodavac uplaćuje, u skladu sa potpisanim kolektivnim ugovorom, prilikom isplate zarada na račun sindikata, a za prevenciju radne invalidnosti i za rekreativni odmor radnika; povremene donacije od strane poslodavca sa namenom finansiranja određenih sportskih susreta, radničkih sportskih igara i slično. U okviru organizovanja sportskih aktivnosti iz ovih navedenih izvora, sindikat pokriva troškove zakupa sale, sportskih terena, troškove prevoza i ishrane radnika, troškove nabavke sportske opreme i rekvizita, pri čemu rekvizite i sportsku opremu učesnici – radnici ne zadržavaju, već vraćaju sindikatu, ali se posle isteka određenog roka vrši obnavljanje sportske opreme. Sredstva po osnovu uplate koja poslodavac vrši sindikatu, troše se za navedene namene, tj. za pokrivanje troškova sportskih aktivnosti radnika, u kojima na principu dobrovoljnosti mogu da učestvuju svi radnici i da se iz tih sredstava radnicima ne vrše nikakve isplate u novcu, već za sva plaćanja sindikat dobija račune dobavljača. Imajući u vidu odredbe Zakona o porezu koje smo naveli u ovom članku u vezi sa poreskim tretmanom zarada, samo onaj deo ukupnih primanja zaposlenih za sportske aktivnosti, koja se ostvaruju po osnovu korišćenja sindikalnih sredstava sakupljenih prenosom sredstava sa računa poslodavca, predstavljaju primanja koja imaju poreski tretman zarade.