Na dan kada se roba iz slobodne carinske zone pušta u slobodan promet u carinsko područje Republike Srbije van zone, nastaje obaveza plaćanja carine i drugih uvoznih dažbina, bez obzira na to što je ta ista roba, zbog obavljanja delatnosti u slobodnoj zoni, prethodno već bila puštena u slobodan promet, uz oslobođenje od plaćanja carine i drugih uvoznih dažbina.
Slobodne zone su članom 191. Carinskog zakona („Sl. glasnik RS”, br. 18/2010, 111/2012, 29/2015 i 108/2016) određene kao delovi carinskog područja Republike Srbije, odvojeni od ostalog dela carinskog područja, u kojima se, u svrhu naplate uvoznih dažbina i primene uvoznih mera trgovinske politike, smatra da strana roba nije u carinskom području Republike Srbije pod uslovom da nije stavljena u slobodan promet ili da nije stavljena u drugi carinski postupak, ili da se ne koristi ili troši u slobodnoj zoni pod drugim uslovima, a ne pod uslovima koji su utvrđeni carinskim propisima.
To znači da se na stranu robu, dok se nalazi u slobodnoj zoni, neće obračunavati i naplaćivati uvozne dažbine sve dok se ista koristi i troši u slobodnoj zoni, u skladu s carinskim propisima, odnosno dok se ne stavi u slobodan promet ili u drugi carinski postupak koji podrazumeva naplatu uvoznih dažbina.
U zavisnosti od potreba, a shodno čl. 198. Carinskog zakona, strana roba u slobodnoj zoni može da se:
1) stavi u slobodan promet pod uslovima koji su propisani za taj postupak i uz primenu člana 203. Carinskog zakona;
2) podvrgne uobičajenim oblicima postupanja iz člana 138. stav 1. Carinskog zakona, bez posebnog odobrenja;
3) stavi u postupak aktivnog oplemenjivanja, pod uslovima koji su propisani za taj postupak;
4) stavi u postupak prerade pod carinskom kontrolom, pod uslovima koji su propisani za taj postupak;
5) stavi u postupak privremenog uvoza, pod uslovima propisanim za taj postupak;
6) ustupi u korist države, u skladu sa članom 209. Carinskog zakona;
7) uništi, pod uslovom da odgovorno lice pruži carinskom organu sve neophodne podatke o robi.
Članom. 20. Zakona o slobodnim zonama („Sl. glasnik RS”, br. 62/2006) propisano je da roba koja se iz slobodne zone stavlja u promet na teritoriji Republike Srbije, podleže obavezi plaćanja carine i drugih uvoznih dažbina. Pritom nije sporno da se uvozne dažbine neće naplaćivati ukoliko su one u slobodnoj zoni, već će biti naplaćene u punom iznosu u postupku stavljanja robe u slobodan promet ili nekom drugom carinski dozvoljenom postupku.
Problem nastaje ukoliko je u postupku stavljanja robe u slobodan promet ili u drugom carinskom postupku primenjen član 19. Zakona o slobodnim zonama koji omogućava da se na uvoz robe namenjene obavljanju delatnosti i izgradnji objekata u slobodnoj zoni ne plaćaju carina i druge uvozne dažbine.
Naime, različita tumačenja člana 191. Carinskog zakona stvorila su dilemu da li za robu koja je u slobodnoj zoni uvezena uz oslobađanje od plaćanja carine i drugih dažbina, nastaje carinski dug kada se ista iznosi iz slobodne zone radi upotrebe ili korišćenja u ostalom delu carinskog područja Republike Srbije.
Kako je pravo na oslobađanje od plaćanja carine i drugih dažbina iz čl. 19. Zakona o slobodnim zonama uslovljeno namenom, bez obzira na to u koji od carinskih postupaka je roba stavljena, strana roba se mora koristiti za obavljanje delatnosti u slobodnoj zoni. Pod delatnošću se, u smislu navedene povlastice, može smatrati kako proizvodna delatnost, tako i pružanje usluga. U oba slučaja obavljanje privredne delatnosti u slobodnoj zoni ne sme da dovede do ugrožavanja životne sredine, zdravlja ljudi, materijalnih dobara i bezbednosti zemlje, a carinski organ može da uvede mere zabrane ili ograničenja u cilju sprečavanja nastanka neželjenih posledica.
Takođe, kao i pri postupanju van slobodne carinske zone, a shodno članu 108. Carinskog zakona, i roba koja je u slobodnoj zoni stavljena u neki od postupaka sa odlaganjem ili u slobodan promet uz oslobađanje od plaćanja carine i drugih uvoznih dažbina, ostaje pod carinskim nadzorom sve dok se ne steknu potrebni uslovi ili ispuni svrha zbog koje je povlastica i odobrena. Tako ni korisnik zone ne može potpuno slobodno, bez ograničenja, da raspolaže robom koja je u slobodnoj zoni stavljena u slobodan promet uz primenu povlastice.
Zbog ispravne i jednoobrazne primene propisa Ministarstvo finansija je izdalo Mišljenje br. 011-00-00349/2017-17 od 25. 5. 2017. godine, u kojem se navodi sledeće: „Ukoliko se roba koja je puštena u slobodan promet uz primenu navedene povlastice ne koristi u slobodnoj zoni, već u delu carinskog područja Republike Srbije koji nije carinska zona, na istu će se naplatiti carina i druge uvozne dažbine. Izuzetak od ovog pravila je kada se roba iznosi iz zone radi obavljanja proizvodnih radnji izvan zone. Ukoliko se roba, prethodno stavljena u slobodan promet sa povlasticom iz člana 19. Zakona o slobodnim zonama, iznosi iz slobodne zone, doneće se rešenje kojim se ukida rešenje o oslobađanju od plaćanja carine i drugih uvoznih dažbina zbog toga što uslov za donošenje odluke o oslobađanju od plaćanja carine i drugih dažbina više nije ispunjen. Istovremeno će se odlučiti o plaćanju carinskog duga, uzimajući u obzir član 102. Carinskog zakona i uz shodnu primenu člana 21. i 29. Zakona o slobodnim zonama.”
Bitno je napomenuti da, shodno članu 21. Zakona o slobodnim zonama, obaveza plaćanja dažbina nastaje na dan kada je roba iz zone prešla na teritoriju Republike Srbije, a iznos dažbina se utvrđuje prema stanju robe i propisima koji važe na dan prihvatanja carinske deklaracije.
Ako nastane carinski dug za stranu robu koja se iz slobodne zone unosi u ostali deo carinskoga područja Republike Srbije, carinska vrednost se, prema članu 203. Carinskog zakona, utvrđuje na osnovu stvarno plaćene cene, odnosno cene koju za tu robu treba platiti, koja uključuje troškove skladištenja i održavanja robe. Dok ostaje u slobodnoj zoni, ti troškovi se ne uračunavaju u carinsku vrednost ako su iskazani odvojeno od stvarno plaćene cene, odnosno cene koju za robu treba platiti.
Ako nastane carinski dug za proizvod koji je u slobodnoj zoni dobijen u postupku aktivnog oplemenjivanja, iznos duga će se utvrditi na osnovu vrednosti uvozne robe sadržane u dobijenim proizvodima.
Ako je roba bila predmet uobičajenog postupanja iz člana 138. stav 1. Carinskog zakona, deklarant može da zahteva, ako je takvo postupanje carinski organ odobrio u skladu sa članom 138. stav 3. Carinskog zakona, da se iznos uvoznih dažbina utvrdi na osnovu vrste robe, carinske vrednosti i količine robe, na osnovu kojih bi se iznos utvrdio u vreme nastanka carinskog duga iz člana 251. Carinskog zakona, da roba nije bila predmet takvog postupanja.
Ukoliko se roba u slobodnoj zoni stavi u neki od carinskih postupaka sa odlaganjem, carinski organ, shodno članu 115. Carinskog zakona, može da zahteva polaganje obezbeđenja radi naplate carinskog duga koji bi mogao nastati u vezi s tom robom.
Nalaganje polaganja obezbeđenja za korisnika zone ne predstavlja samo trošak, već nameće i obavezu da periodično, po isteku važenja bankarske garancije, obezbedi novu i blagovremeno podnese zahtev za izmenu podataka u odobrenju koje je izdao carinski organ.
Kako bi se omogućilo carinskom organu da lakše odluči da od korisnika zone ne zahteva polaganje obezbeđenja, Ministarstvo finansija je u svom Mišljenju br. 011-00-00349/2017-17 od 25. 5. 2017. godine, navelo da „prilikom odlučivanja o polaganju garancije, carinski organi treba da imaju u vidu specifičnost slobodnih zona, pre svega da Vlada daje saglasnost za rad zone, da je slobodna zona ograđeni prostor, da se u istoj nalaze carinski organi, da se u slobodnu zonu ne može uneti ili izneti roba bez odobrenja carinskih organa, da carinski organi odobravaju obavljanje privredne delatnosti u slobodnoj zoni licima koja pruže neophodne garancije, da je omogućeno sprovođenje carinskog nadzora i kontrole.”