Карактеристике у исплати минималне зараде и исплата минималне зараде за месец јун 2017. године

Према одредбама чл. 111–113. Закона о раду („Сл. гласник РС”, бр. 24/2005, 61/2005, 54/2009, 32/2013 и 75/2014 – у даљем тексту: Закон), запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и време проведено на раду.

Према дефиницији из Закона, минимална зарада се одређује на основу:

1) минималне цене рада, утврђене у складу са Законом,

2) времена проведеног на раду и

3) пореза и доприноса који се плаћају из зараде.

Минималну цену рада утврдила је Влада Републике Србије Одлуком о висини минималне зараде за период јануар–децембар 2017. године („Сл. гласник РС” број 77/2016 – у даљем тексту: Одлука). Према одредбама Одлуке, минимална цена рада без пореза и доприноса за обавезно социјално осигурање, за период јануар–децембар 2017. године износи 130,00 динара нето по радном часу.

По другом наведеном елементу, минимална зарада исплаћује се за број часова који је евидентиран, тј. „одрађен” у конкретном месецу. Значи, ако је пуно радно време код конкретног послодавца у конкретном месецу 168 часова, минимална зарада је у нето износу умножак тих 168 часова и 130 динара по сваком часу. Ако запослени има у месецу 80 часова рада, а остатак часова је био на годишњем одмору, минимална зарада му се одређује за тих 80 часова, а за одсуство са посла по основу годишњег одмора припада му накнада зараде у складу са Законом.

Број часова рада у месецу израчунава се на основу броја календарских дана без субота и недеља и множењем радних дана са осам. Може се приметити да је минимална зарада по часу утврђена у нето износу, што треба тумачити тако да је минимална зарада по часу рада у износу за исплату (нето) једнака за све запослене, без обзира на степен њихове стручне спреме, врсту радног места и послове које обављају.

У вези са бројем часова рада за које се исплаћује минимална зарада, јасно је да се ради о фонду часова рада код конкретног послодавца за конкретан месец, па за мањи број сати рада од пуног фонда сати за месец, запосленом припада минимална зарада по оствареном броју сати. У посебном случају, запосленом са којим је уговорена основна зарада у висини минималне зараде, накнада зараде се за време одсуства са рада због прекида рада, односно смањења обима посла без кривице запосленог (из члана 116. Закона), исплаћује најмање у висини минималне зараде утврђене у складу са чланом 111. Закона (Мишљење Министарства рада и социјалне политике, бр. 011-00-67/2012-02 од 23. 4. 2012. године).

Трећи елемент минималне зараде јесу порез и доприноси за обавезно социјално осигурање који се обрачунавају на минималну зараду, као и на све остале зараде запослених. Приликом исплате зараде која је нижа од минималне, треба имати у виду њен порески карактер: када запослени за стандардни учинак и пуно радно време остварује основну зараду која је уговорена у висини минималне зараде, али за одређени месец оствари зараду која је нижа од припадајућег бруто износа минималне зараде за предметни месец услед њеног умањења по основу (негативног) радног учинка тог запосленог, порез на доходак грађана на зараду обрачунава се на пореску основицу коју чини тако исплаћена зарада која у себи садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде умањене за припадајући месечни неопорезиви износ зараде. У погледу доприноса за обавезно социјално осигурање, основицу доприноса чини исплаћена, односно остварена зарада која у себи садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде, али у случају да је та зарада нижа од износа најниже месечне основице доприноса, обрачун и плаћање доприноса врши се на најнижу месечну основицу доприноса.

Видели смо да је Законом утврђено да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и време проведено на раду. То такође значи да основна зарада запосленог за пуно радно време и стандардни радни учинак не може бити нижа од минималне зараде, односно запосленом се у месецу када је основна зарада мања од минималне зараде, обрачунава и исплаћује основна зарада у висини минималне зараде. У конкретном случају ово значи да запослени чија је основна зарада мања од минималне зараде, има право на основну зараду у висини минималне зараде, као и право на додатке на зараду, у складу са колективним уговором и уговором о раду за пуно радно време и остварен стандардни учинак (Мишљење Министарства рада, запошљавања и социјалне политике, бр. 011-00-294/2013-02 од 21. 5. 2013. године).

Пример обрачуна минималне зараде за месец јун 2017. године

Ако у месецу јулу 2017. го­ди­не ис­пла­ћу­је ми­ни­мал­ну за­ра­ду за јун 2017. го­ди­не, по­сло­да­вац ће ис­пла­ти­ти ва­же­ћу ми­ни­мал­ну не­то цену рада по ча­су ра­да у ви­си­ни од 130,00 ди­на­ра и об­ра­чу­на­ти број ча­со­ва за ме­сец за ко­ји врши ис­пла­ту – да­кле за јун. Исто тако, ако у јулу 2017. године ис­пла­ћу­је минимал­ну за­ра­ду за мај 2017. го­ди­не или за би­ло ко­ји прет­ход­ни ме­сец, послодавац ће ис­пла­ти­ти последњу усвојену ми­ни­мал­ну не­то цену рада од 130,00 ди­на­ра и об­ра­чу­на­ти број ча­со­ва за ме­сец за ко­ји вр­ши ис­пла­ту.

Пошто смо у месецу јуну имали 22 радна дана (30 дана, минус 4 суботе и минус 4 недеље), м­есе­чна н­ето м­ин­има­лна з­ар­ада за јун 2017. г­од­ине и­зн­оси:

Наведена ви­си­на укупне ми­ни­мал­не за­ра­де на ни­воу ме­се­ца мо­же ва­ри­ра­ти за­ви­сно од оства­ре­них ча­со­ва ра­да за­по­сле­ног, ко­ји та­ко­ђе ва­ри­ра­ју зависно од рас­по­ре­да ра­да, пре­ра­спо­де­ле рад­ног вре­ме­на, ра­да у тур­ну­су, ра­да у смена­ма и сл.

При­ли­ком ис­пла­те ми­ни­мал­не за­ра­де за јун 2017. године, послодавци треба да имају у виду:

1) ми­ни­мал­на не­то за­ра­да за јун 2017. из­но­си 22.880,00 ди­на­ра за пу­но рад­но вре­ме;

2) при­ме­њу­је се нај­ни­жа ме­сеч­на осно­ви­ца за об­ра­чун до­при­но­са за со­ци­јал­но оси­гу­ра­ње, ко­ја од 1. маја 2017. го­ди­не из­но­си (бру­то) 21.906,00 ди­на­ра;

3) приликом исплате минималне зараде примењује се пореско умањење од 11.790,00 динара за пуно радно време запосленог и пореска стопа од 10%;

4) најнижа (бруто) месечна основица за обрачун доприноса за социјално осигурање, која важи од 1. маја 2017. године (21.906,00 динара), мања је од бруто минималне зараде (која износи 30.957,20 динара) добијене применом формуле за превођење нето износа у бруто износ, која гласи: Бруто = ((Нето – 1.179,00) : 0,701).

То практично значи да би послодавац, ако исплаћује само износ минималне зараде без обавезних увећања за минули рад, топли оброк, а евентуално и регрес, доприносе за социјално осигурање обрачунавао на износ те минималне зараде. Међутим, треба подсетити да, сходно ставу 6. члана 111. Закона, запослени који прима минималну зараду, има право на увећану зараду из члана 108. Закона (за рад на дан празника који је нерадни дан, за рад ноћу, ако такав рад није вреднован при утврђивању основне зараде, за прековремени рад и за „минули рад”), због чега сваку исплату минималне зараде треба посматрати с тим исплатама које су обавезне за послодавце, односно на које запослени по закону има право. Основица за обрачун увећане зараде је минимална зарада запосленог.

Конкретно, приликом обрачуна минималне зараде за јун 2017. године, запосленом који има право на минули рад од 4% и топли оброк од 1.000,00 динара нето месечно, поступак је следећи:

Можемо рећи да је гарантована минимална зарада једнака у нето износу свима, али да се она у коначном обрачунава у бруто износу, и то тако да се након одбијања припадајућих пореза и доприноса на терет запосленог (из бруто зараде) утврди нето минимална зарада која је прописана Одлуком.

Преведена бруто минимална зарада у овом примеру је већа од најниже месечне основице доприноса, па ће се приликом обрачуна минималне зараде овом запосленом за јун 2017. године, спровести следећи обрачун:

Остале законске одредбе о исплати минималних зарада

У вези са уговарањем и исплатом минималне зараде, треба упозорити и на следеће моменте:

1. Одлука о исплати минималне зараде

Последњим изменама Закона из „Службеног гласника РС” бр. 75/2014, дато је појашњење начина одлучивања о увођењу исплате минималних зарада код послодавца. Конкретно, према ставу 3. члана 111. Закона, раз­ло­зи за доношење од­лу­ке о увође­њу ми­ни­мал­не за­ра­де утвр­ђу­ју се оп­штим актом, одно­сно уго­во­ром о ра­ду.

На основу ове законске одредбе послодавци могу да општим актом односно уговором о раду утврде разлоге за доношење одлуке о увођењу минималне зараде. Када настану разлози наведени у општем акту односно уговору о раду, послодавац може да донесе одлуку о увођењу минималне зараде. То значи да се под овим претпоставкама минимална зарада може увести одлуком послодавца, без обавезе закључивања анекса уговора о раду, и она се директно примењује на све запослене.

Из одредби чл. 111. став 3. Закона произлази да су услови за увођење минималне зараде:

1) да су општим актом односно уговором о раду утврђени разлози за увођење минималне зараде и

2) да послодавац, односно надлежни орган код послодавца, када наступи неки или више разлога утврђених општим актом или уговором о раду, донесе одлуку о увођењу минималне зараде.

Ова одлука нарочито треба да садржи разлоге због којих се уводи минимална зарада, начин на који ће минимална зарада бити обрачунавана, рок на који се уводи исплата минималне зараде и образложење разлога за увођење. Оно што је битно јесте да оваква одлука добија карактер општег акта и односи се на све запослене, односно, по овој одлуци, сви запослени код послодавца прелазе на исплату минималне зараде.

Према томе, минимална зарада уводи се одлуком послодавца, без обавезе закључивања анекса уговора о раду, али само ако су претходно испуњени разлози за увођење минималне зараде, утврђени општим актом односно уговором о раду.

Према одредбама става 4. члана 111. Закона, по ис­те­ку ро­ка од шест ме­се­ци од до­но­ше­ња од­лу­ке о уво­ђе­њу ми­ни­мал­не за­ра­де, по­сло­да­вац је ду­жан да оба­ве­сти ре­пре­зен­та­тив­ни син­ди­кат о раз­ло­зи­ма за на­ста­вак ис­пла­те минимал­не за­ра­де. Ова законска одредба дозвољава могућност да у року од 6 претходних месеци нису отклоњени разлози за увођење минималних зарада запосленима или су можда наступили нови неповољни разлози. У таквом случају обавеза је послодавца да по истеку рока од шест месеци од доношења одлуке о увођењу минималне зараде, обавести (али не и да добије сагласност) репрезентативни синдикат о разлозима за наставак исплате минималне зараде. Закон у овим одредбама не прецизира који нови или максимални додатни рок може да се одреди за наставак исплате минималних зарада, па се сматра да и у овом случају, као и приликом доношења прве одлуке, рок за исплату минималних зарада не треба да буде дужи од шест месеци.

2. Када се и како исплаћује сразмерни износ минималне зараде

За запослене који су у току месеца засновали или раскинули радни однос или који су започели или окончали дуже боловање, породиљско одсуство или неплаћено одсуство и сл., па имају део часова у току месеца на раду, за те часове остварују зараду према вредности послова које обављају и резултатима рада које остварују. Уколико је са тим запосленима уговорена минимална зарада, у случају остварених тражених резултата, зарада за часове на раду по часу рада исплаћује се у висини минималне зараде (ако запослени имају остварене резултате рада).

На пример, запослени је засновао радни однос у току месеца и остварио 80 часова рада. Његова нето минимална зарада коју ће однети кући, јесте 80 ч. x 130,00 дин./ч. = 10.400,00 динара. За остатак часова у том месецу не следује му ништа јер није био у радном односу. Такође, овај запослени за 80 часова рада има право на увећање за „минули рад”, накнаду за исхрану у току рада и евентуална друга увећања зараде ако их је остварио.

Приликом утврђивања основице за плаћање доприноса за социјално осигурање, у оваквом случају као параметар служи сразмерни износ важеће најниже основице, до кога се долази тако што се законом прописани износ најниже основице подели са могућним фондом часова рада за месец за који се врши обрачун и помножи са оствареним часовима рада запосленог у месецу за који се врши обрачун.

3. Нове одредбе о утврђивању минималне цене рада

Према иновираном члану 112. Закона, минимална цена рада утврђује се одлуком Социјално-економског савета основаног за територију Републике Србије (у даљем тексту: Социјално-економски савет), а ако Социјално-економски савет не донесе одлуку у року од 15 дана од дана почетка преговора, одлуку о висини минималне цене рада доноси Влада Републике Србије у наредном року од 15 дана.

При утврђивању минималне цене рада полази се нарочито од егзистенцијалних и социјалних потреба запосленог и његове породице, које су изражене кроз вредност минималне потрошачке корпе, кретање стопе запослености на тржишту рада, затим кроз стопе раста бруто домаћег производа и кретање потрошачких цена, као и кроз кретање продуктивности и просечне зараде у Републици.

Минимална цена рада за календарску годину утврђује се по радном часу, без пореза и доприноса, најкасније до 15. септембра текуће године, а примењује се од 1. јануара наредне године, при чему се та нова минимална цена рада не може утврдити у нижем износу од минималне цене рада утврђене за претходну годину.