Poreska olakšica prilikom naknade troškova dolaska na posao i njeno korišćenje

Zakonom o radu utvrđeno je pravo zaposlenog na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, kao i minimum koji poslodavac mora da obezbedi zaposlenom za naknadu ovih troškova, a to je iznos u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz. Naknada troškova prevoza koju poslodavac obezbeđuje zaposlenom nema karakter ličnih primanja, pa se na tu naknadu ne obračunavaju porez i doprinosi, ali pod određenim uslovima. Preciznije, u članu 18. stav 1. tačka 1) Zakona o porezu na dohodak građana (u daljem tekstu: Zakon o porezu) utvrđeno je da se porez na zarade ne plaća na primanja zaposlenih po osnovu naknade troškova za dolazak na rad i odlazak sa rada prema sledećem:

1) do visine cene mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju, a najviše do 3.837 dinara mesečno;

2) do visine stvarnih troškova prevoza ako ne postoji mogućnost da se obezbedi mesečna pretplatna karta, a najviše do 3.837,00 dinara (do 31. januara 2018. godine). 

Dakle, Zakon o porezu je uveo nominalni neoporezivi iznos naknade troškova prevoza zaposlenih na posao, a u narednom delu teksta bliže će biti pojašnjeno kako u praksi može da se primeni ova poreska olakšica u zavisnosti od načina na koji poslodavac obezbeđuje zaposlenima prevoz na posao.

Primena poreske olakšice kada poslodavac zaposlenima obezbeđuje kupovinu mesečne pretplatne karte za prevoz na posao

Ukoliko poslodavac zaposlenima na ime naknade troškova prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada kupuje mesečnu pretplatnu kartu u javnom saobraćaju, trenutno (do 31. januara 2019. godine) poslodavac ne plaća porez ukoliko cena mesečne pretplatne karte ne prelazi mesečno iznos od 3.837,00 dinara.

U slučaju da je cena mesečne pretplatne karte u javnom saobraćaju viša od neoporezivih 3.837,00 dinara, plaća se porez po stopi od 10% na iznos koji prelazi 3.837 dinara.

Na primer, zaposleni stanuje u I zoni u gradu, a radi kod poslodavca u III zoni. Cena mesečne pretplatne karte u javnom gradskom saobraćaju za III zonu je 5.000,00 dinara, pa, u skladu sa Zakonom o radu i svojim opštim aktom, poslodavac ovom zaposlenom obezbeđuje naknadu troškova dolaska na posao u visini cene mesečne pretplatne karte za III zonu od 5.000,00 dinara, što je ujedno i zakonsko pravo zaposlenog. Prilikom ove isplate poslodavac ima obavezu plaćanja poreza, jer je neoporezivi iznos niži od iznosa cene pretplatne karte, pa se porez obračunava na iznos iznad neoporezivog, koji iznosi (5.000 – 3.837) 1.163 dinara. Radi obračuna poreza poslodavac će ovu razliku brutirati koeficijentom 0,90 i utvrditi porez koji iznosi:

((1.163 : 0,90) x 10%) = 129,22 dinara.

Navedena poreska olakšica na naknadu troškova prevoza na posao je individualna, dakle odnosi se na svakog pojedinačnog zaposlenog kome se kupuje mesečna pretplatna karta, a nije moguće neiskorišćeni neoporezivi iznos kod jednog zaposlenog preneti na umanjenje obračunatog poreza kod drugog zaposlenog.

Na primer, poslodavac je za pet svojih zaposlenih platio pet mesečnih pretplatnih karata, i to je za troje zaposlenih platio po 3.000 dinara, a za dvoje po 5.500 dinara jer žive izvan sedišta poslodavca, što je ukupno 14.500 dinara. Dakle, poslodavac je za troje zaposlenih platio (3 x 3.000 din.) 9.000 dinara, koji su neoporezovani, a za dvoje zaposlenih je platio (2 x 5.500 din.) 11.000 dinara. Pošto je neoporeziv iznos prilikom naknade troškova prevoza 3.837 dinara (za dva zaposlena = 7.674), za dva zaposlena poslodavac će platiti porez prema sledećem:

Uvek kada je u obavezi da na troškove prevoza na rad plati i pripadajući porez, poslodavac Poreskoj upravi mora da podnese poresku prijavu na obrascu PPP-PD (uz korišćenje OVP 110), koja je u ovom primeru (zbirno za dva zaposlena) popunjena na sledeći način:

Poreska prijava

Porez se plaća na račun 840-4848-37, uz navođenje šifre plaćanja 254 i broja odobrenja za plaćanje (BOP) koji je dodeljen od strane Poreske uprave.

Knjiženje – po kontnom okviru za privredna društva:

Primena poreske olakšice kada poslodavac naknađuje zaposlenima stvarne troškove prevoza na posao

Kada ne postoji mogućnost da se obezbedi mesečna pretplatna karta zaposlenima, pa poslodavac pokriva „stvarne troškove prevoza”, neoporeziv je iznos tih stvarnih troškova prevoza, a ne više od 3.837 dinara mesečno.

Stvarni troškovi prevoza izračunavaju se kao proizvod dnevne prevozne cene i broja radnih dana u svakom konkretnom mesecu.

Pojam „stvarni troškovi prevoza” označava troškove koji su neophodni za najracionalniji prevoz zaposlenog od mesta stanovanja do mesta rada. Sa tog stanovišta, visina troškova prevoza koju treba nadoknaditi zaposlenom može da se utvrdi na osnovu potvrde o visini cene mesečne pretplatne karte preduzeća ili drugog ovlašćenog prevoznika u javnom saobraćaju, cene pojedinačne karte, pismene izjave zaposlenog o adresi stanovanja i broju vozila koja zaposleni koristi, a koja mu omogućavaju najkraći prevoz od mesta stanovanja do mesta rada. Prema tome, pojam „stvarni troškovi” pre svega je interesantan za poslodavca zbog toga što svakom zaposlenom treba da odredi realni nivo isplate naknade za prevoz, koji odgovara stvarnim troškovima koje zaposleni ima prilikom dolaska na rad, kada već ne može da mu obezbedi pretplatnu kartu. Ta isplata treba da odgovara potrebama zaposlenog, bez obzira na to da li na deo te naknade kasnije mora da se plati porez.

Takođe, kada zaposleni nisu u situaciji da koriste javni saobraćaj (ako on nije, na primer, organizovan na datoj relaciji ili ne saobraća u trećoj smeni zaposlenih), pravo zaposlenog se i u ovom slučaju utvrđuje u visini cene prevozne karte koja važi za slične destinacije, pa i poreska olakšica važi u iznosu od 3.837 dinara.

Primena poreske olakšice kada poslodavac obezbeđuje zaposlenima sopstveni prevoz na posao

U situaciji kada poslodavac organizuje sopstveni prevoz ili angažuje prevoznika za prevoz svojih zaposlenih na posao i sa posla, mogu da se utvrde stvarni troškovi po zaposlenima koji su koristili prevoz, pa se, shodno tome, utvrđuje i pravo na poresku olakšicu u nivou stvarnih troškova prevoza, ali ne više od 3.837 dinara po zaposlenom koji koristi prevoz. Prema tome:

1) kada poslodavac organizuje sopstveni prevoz zaposlenih, pod stvarnim troškovima podrazumeva se trošak prema kalkulaciji troškova tog prevoza po zaposlenom – korisniku prevoza;

2) kada organizovani prevoz zaposlenih obavlja angažovani drugi prevoznik, stvarni trošak je fakturna cena za izvršeni prevoz po zaposlenom.

U oba slučaja, ako kalkulacija pokaže da troškovi prevoza po zaposlenom koji se prevozi iznose više od 3.837,00 dinara mesečno, na tu razliku treba obračunati porez po stopi od 10%.

Na primer, autobusko preduzeće poslodavcu mesečno fakturiše 208.000 dinara (sa PDV-om) na ime troškova prevoza za 52 zaposlena. Po jednom zaposlenom naknada prevoza iznosi (208.000 : 52) 4.000 dinara, što je za 163 dinara više od iznosa koji se ne oporezuje. Ukupan iznos koji se oporezuje iznosi (163 din. x 52) 8.476 dinara, pri čemu je osnovica za porez (8.476 : 0,9) 9.418,00 dinara, a porez za plaćanje (9.418,00 x 10%) 942,00 dinara, uz podnošenje poreske prijave na obrascu PPP-PD.

Knjiženje ovog primera je sledeće:

U drugom primeru poslodavac je napravio kalkulaciju cene koštanja za prevoz zaposlenih na posao i s posla svojim autobusima (gorivo, amortizacija, održavanje, primanja vozača) i utvrdio da su ukupni troškovi za prevoz 70 zaposlenih 287.000 dinara mesečno.

Po jednom zaposlenom troškovi prevoza iznose (287.000 : 70) 4.100 dinara, što je za (4.400 – 3.837) 263 dinara više od iznosa koji se ne oporezuje. Ukupna naknada na koju se plaća porez iznosi (263 din. x 70) 18.410 dinara, pri čemu je osnovica za porez (18.410 : 0,9) 20.456,00 dinara, a porez za plaćanje (20.456,00 x 10%) 2.046,00 dinara, uz podnošenje poreske prijave na obrascu PPP-PD.

Knjiženje ovog primera je sledeće:

Primena srazmerne poreske olakšice

Propisani iznosi poreskog oslobođenja na prevoz zaposlenih na rad, trenutno do 3.837 dinara, primenjuju se u slučaju kada zaposleni ostvaruje naknadu troškova prevoza za dolazak na posao i povratak sa posla za ceo mesec. U slučaju kada zaposleni ne ostvaruje pravo na naknadu pomenutih troškova u punom iznosu, nego delimično, u zavisnosti od vremena provedenog na radu, i iznos poreskog oslobođenja primenjuje se u odgovarajućem procentualnom iznosu od propisanog poreskog olobođenja, srazmerno ostvarenom pravu zaposlenog na ta primanja u odnosu na puno pravo. Ovde je reč o tzv. srazmernom oporezivanju naknade za prevoz na posao, što može da se primeni na sledeći način.

Prema Zakonu o radu poslodavci su obavezni da zaposlenima naknade troškove za dolazak na rad i odlazak sa rada u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, a u Zakonu o porezu utvrđeno je da se ova naknada troškova ne oporezuje najviše do 3.837,00 dinara. Ova neoporeziva granica utvrđena je za mesečne troškove prevoza, dakle – za broj radnih dana u toku jednog kalendarskog meseca. Za broj radnih dana koji je u konkretnom mesecu manji od punog fonda kod poslodavca, poreska granica se srazmerno smanjuje. Konkretno:

1) za zaposlenog koji ima puno radno vreme od 21 dana rada, neoporeziva granica za troškove prevoza je 3.837,00 dinara, bez obzira na stvarnu isplatu po ovom osnovu zaposlenom;

2) za zaposlenog koji ima 10 radnih dana zbog korišćenja godišnjeg odmora, neoporeziva granica za troškove prevoza srazmerno se smanjuje, pa iznosi 1.827,14 dinara ((3.837,00 : 21) x 10). Prema tome, ako zaposleni ima 10 radnih dana u mesecu, neoporezivi iznos naknade troškova prevoza sa 3.837,00 dinara srazmerno se smanjuje na 1.827,14 dinara.

U skladu sa navedenim, ako zaposleni nije ceo mesec proveo na radu, za umanjenje neoporezivog iznosa važila bi sledeća situacija:

– ako poslodavac ovom zaposlenom isplaćuje naknadu troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada samo za dane kada je dolazio na rad (srazmerno vremenu provedenom na radu u odnosu na puno mesečno pravo), tada se i neoporezivi iznos utvrđuje proporcionalno isplaćenom pravu u odnosu na pun neoporezivi iznos;

– ako je poslodavac svojim opštim aktom utvrdio mogućnost da svim zaposlenima isplaćuje naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada u visini mesečne prevozne karte, nezavisno od toga da li su ceo mesec proveli na radu, u tom slučaju se svim zaposlenima isplaćuje pun iznos mesečne pretplatne karte (ili se nabavlja mesečna karta), a umanjenje neoporezivog iznosa vrši se u punom iznosu.

Očigledno je da srazmerno umanjenje poreske olakšice može da se primeni samo ako poslodavac naknadu troškova prevoza isplaćuje u novcu, jer ukoliko naknadu troškova prevoza zaposlenom vrši kupovinom mesečne pretplatne karte krajem meseca za prethodni mesec, poslodavac koristi poresku olakšicu do visine cene te karte, a najviše do 3.837 dinara, tj. ne umanjuje je srazmerno danima dolaska na posao zaposlenog jer ne zna da li će zaposleni u narednom mesecu odsustvovati sa posla. Međutim, ukoliko poslodavac zna da će zaposleni odsustvovati sa posla zbog npr. korišćenja godišnjeg odmora, pa mu iz tog razloga obezbedi mesečnu kartu za polovinu meseca, onda ima pravo na korišćenje srazmerne poreske olakšice.

Primena poreske olakšice prilikom korišćenja taksi prevoza

S obzirom na to da se taksi prevoz smatra javnim prevozom, u izuzetnim slučajevima pravno lice može da utvrdi svojim opštim aktom pravo zaposlenog na korišćenje taksi prevoza za dolazak i odlazak sa rada, pri čemu zaposlenom mogu da se priznaju stvarni troškovi, uz obavezno podnošenje računa za korišćenje taksi prevoza. I u ovom slučaju neoporezivi iznos po Zakonu o porezu jeste 3.837,00 dinara mesečno.

Korišćenje poreske olakšice za prevoz zaposlenih na posao za više meseci

U slučaju da zbog problema u poslovanju poslodavac nije isplatio zaposlenima naknadu za prevoz na posao za nekoliko meseci, to može da učini naknadno. Pri tome poslodavac treba da izvrši razgraničenje tih isplata po mesecima i da tako obezbedi korišćenje poreske olakšice, važeće na dan isplate, za svaki mesec za koji naknadno vrši isplatu.