Kao najbolje rešenje problema porasta međunarodnog terorizma nametnula se ideja o neophodnosti sofisticirane primene sistema analize i upravljanja rizikom pri sprovođenju carinskih i drugih bezbednosnih kontrola
Počev od 1. septembra 2014. godine, Uprava carina je pravnim i fizičkim licima sa sedištem ili prebivalištem u Republici Srbiji, a koja su u sklopu svog poslovanja uključena u aktivnosti regulisane carinskim zakonodavstvom (proizvođačima robe namenjene izvozu, izvoznicima, uvoznicima, špediterima, prevoznicima, carinskim zastupnicima, skladištarima, licima koja pružaju određene usluge na carinskim terminalima, lukama, aerodromima i sl.), omogućila da podnesu zahtev za sticanje nekog od sertifikata ovlašćenog privrednog subjekta (skraćeno: OPS)
Početkom ovog veka obnovljena je opasnost od „izvozaˮ terorističkih aktivnosti iz regiona Bliskog istoka prema ostatku sveta, a pogotovo prema ekonomski razvijenim zemljama.
U poslednje vreme svedoci smo da je ova opasnost doživela novu mutaciju, tako da se terorističke aktivnosti sada sve češće odvijaju i u suprotnom smeru. Naime, poslednja događanja pokazuju da pojedine terorističke aktivnosti planiraju građani zemalja zapadne Evrope, koji ih na kraju i izvode u EU ili udaljenim kriznim područjima (Bliski i Srednji istok).
Mnoge države su izuzetno pooštrile kontrolu međunarodnog lanca nabavke u cilju sprečavanja neovlašćenog unošenja/uvoza naoružanja, vojne opreme, municije, eksplozivnih naprava, kao i široke lepeze drugih proizvoda i tehnologija potrebnih za izvođenje terorističkih akcija. Time se žele sprečiti kako one terorističke aktivnosti koje mogu imati za cilj povređivanje i zastrašivanje ljudi uz nanošenje materijalne štete, tako i one koje su usmerene protiv životne sredine. Takođe, usled uočene dvosmernosti ove pojave, navedene kontrolne mere pojačane su i pri izvozu robe.
Najviše iskustva u primeni bezbednosno-sigurnosnih mera ovog tipa imaju SAD koje su od 2001. godine, nakon napada na Svetski trgovinski centar, počele intenzivnije da ih primenjuju. Vrlo brzo je uočeno da viši procenat kontrole robnog prometa povećava nacionalnu bezbednost u smislu fizičke bezbednosti stanovništva i imovine, ali istovremeno toliko usporava trgovinu, opterećujući je velikim troškovima, da u ekonomskom smislu podriva tu istu nacionalnu bezbednost zbog čije zaštite je navedena kontrola i uvedena.
Kao najbolje rešenje ovog problema nametnula se ideja o neophodnosti sofisticirane primene sistema analize i upravljanja rizikom pri sprovođenju carinskih i drugih bezbednosnih kontrola. Sistem analize rizika podrazumeva da se ne pristupa fizičkoj i dokumentarnoj kontroli svake pošiljke, već se po unapred utvrđenim kriterijumima za kontrolu odabiraju samo one pošiljke koje se po usvojenoj metodologiji mogu smatrati rizičnim. Na prvi pogled deluje vrlo jednostavno uspostaviti sistem analize i upravljanja rizikom, ali to nije tako jer je spisak rizika vezanih za spoljnu trgovinu izuzetno dugačak i svakodnevno se mora dopunjavati.
Osnovni rizik, svakako, predstavlja roba kojom se prometuje, ali u praksi često nije uvek moguće prepoznati svu rizičnu robu, pogotovo ukoliko neka roba pored svoje osnovne ili uobičajene „civilneˮ namene može biti upotrebljena i za vojno-terorističke aktivnosti (tzv. roba dvostruke namene).
Brzi razvoj tehnologije uslovljava pojavljivanje sve većeg broja proizvoda koje domišljati ljudi mogu relativno lako zloupotrebiti. Stoga, lica uključena u međunarodnu trgovinu (međunarodni lanac nabavke) predstavljaju jednako veliki rizik, kao i roba koja je u centru njihove aktivnosti.
Uzimajući u obzir sve ovo, stratezi koji su osmislili nov način kontrole spoljnotrgovinskog prometa, ostavili su učesnicima međunarodnog lanca nabavke mogućnost da izaberu da li žele da svoje poslovanje prilagode uslovima i kriterijumima propisanim za pouzdano poslovanje ili da nastave da posluju na već ustaljeni način i budu predmet čestih rigoroznih graničnih i drugih kontrola uvozno-izvoznih carinskih postupaka.
Ukoliko se odluče za prvu mogućnost, lica stiču status Ovlašćenog privrednog subjekta i privilegije da uz niži stepen carinske kontrole i na jednostavniji način obavljaju svoje spoljnotrgovinske poslovne aktivnosti, dok u protivnom ostaju taoci situacije u kojoj, pre svega, nisu u mogućnosti da valjano planiraju vreme otpreme ili dopreme robe, a samim tim ni krajnju cenu koštanja robe.
Ovlašćeni privredni subjekat jeste subjekat koji je u sklopu svoga poslovanja uključen u aktivnosti regulisane carinskim zakonodavstvom i za kojeg je carinska služba, nakon izvršenih provera, utvrdila da je pouzdan partner i to potvrdila izdavanjem odgovarajućeg sertifikata.
Nazivi za privrednog subjekta čija je pouzdanost ustanovljena i koji je odgovarajućim sertifikatom potvrdila carinska služba razlikuju se od države do države. Na primer, u EU se koristi naziv autorized ecomomic operator (AEO), dok se u Republici Srbiji koristi naziv Ovlašćeni privredni subjekat (OPS).
Shodno propisima Republike Srbije, ovlašćeni privredni subjekat je pravno ili fizičko lice s registrovanim sedištem ili prebivalištem u Republici Srbiji koje ispunjava uslove propisane Carinskim zakonom i koje, nakon što mu carinarnica dodeli status ovlašćenog privrednog subjekta, može na teritoriji Republike Srbije koristiti olakšice u vezi s carinskom kontrolom koje se odnose na sigurnost i bezbednost i/ili pojednostavljenja predviđena carinskim zakonodavstvom.
Stoga, status OPS može steći:
– proizvođač robe namenjene izvozu;
– izvoznik;
– uvoznik;
– carinski zastupnik;
– vozar/prevoznik – lice koje upravlja prevoznim sredstvom koje se nakon unosa u carinsko područje Republike Srbije samostalno kreće, kao aktivno prevozno sredstvo ili u slučaju vodnog transporta ili vazdušnog saobraćaja, lice koje je zaključilo ugovor i izdalo teretnicu ili vazduhoplovni tovarni list za prevoz robe kada postoji ugovor o podeli kapaciteta broda (slot charter) ili vazduhoplova (codeshare);
– špediter (otpremnik) – lice koje se na osnovu ugovora obavezuje da u svoje ime, a za račun druge strane otpremi ili dopremi robu, kao i da izvrši sve potrebne radnje, carinske i druge formalnosti u vezi s prevozom robe, za šta zauzvrat prima ugovorenu naknadu;
– držalac skladišta ili prostora za privremeni smeštaj robe;
– držalac terminala, luke ili aerodroma;
– drugo lice koje u okviru svoje poslovne aktivnosti rukuje robom koja je predmet spoljnotrgovinskog prometa i kao takva se nalazi pod carinskim nadzorom.
Bitno je istaći da nije neophodno da lice lično obavlja carinske formalnosti.
Privredni subjekat u okviru svog poslovanja može imati više prethodno nabrojanih uloga (na primer, proizvođač robe koji je ujedno i izvoznik, koji sâm sebe zastupa u carinskom postupku, pri čemu robu u inostranstvo otprema vlastitim prevoznim sredstvom iz carinskog skladišta čiji je držalac).
Radi razjašnjenja, treba napomenuti da status OPS ne može steći:
– proizvođač koji proizvodi samo robu namenjenu domaćem tržištu, pri čemu koristi samo sirovine koje su već u slobodnom prometu;
– dobavljač sa sedištem u Republici Srbiji koji robu koja je već u slobodnom prometu samo distribuira licu sa sedištem u Republici Srbiji;
– lice koje samo pruža konsultantske/savetodavne usluge u vezi s carinskim poslovanjem;
– vozar koji svoje aktivnosti sprovodi samo na teritoriji Republike Srbije prevozeći samo domaću robu koja nije namenjena izvozu.
Potvrđena pouzdanost privrednog subjekta može se iskazivati u oblasti carinskih pojednostavljenja, u oblasti sigurnosti i bezbednosti ili u obe oblasti istovremeno. Shodno tome, Uprava carina izdaje odgovarajuće sertifikate:
– Sertifikat tipa C (OPS za carinska pojednostavljenja), koji omogućava olakšano dobijanje prava na korišćenje pojednostavljenih carinskih procedura, pravo na manji procenat fizičkog pregleda robe i dokumentarnih kontrola, pravo na hitno postupanje i prioritet u odnosu na druge učesnike u carinskom postupku, pravo na odabir mesta na kojem će se vršiti carinska kontrola i sl.;
– Sertifikat tipa S (OPS za sigurnost i bezbednost), koji omogućava pravo na dobijanje informacija o rezultatima prethodno obavljenih analiza rizika sigurnosti i bezbednosti, pravo na unošenje manjeg broja podataka u ulazne i izlazne sažete deklaracije, pravo na manji procenat fizičkog pregleda robe i dokumentarnih kontrola, pravo na hitno postupanje i prioritet u odnosu na druge učesnike u carinskom postupku, pravo na odabir mesta na kojem će se vršiti carinska kontrola i sl.;
– Sertifikat tipa F (OPS za carinska pojednostavljenja i za sigurnost i bezbednost), koji omogućava korišćenje svih privilegija svojstvenih za prva dva tipa sertifikata.
Iako je Uprava carina od 1. septembra 2014. godine omogućila sticanje statusa Ovlašćenog privrednog subjekta, poslovna zajednica je i pored pripremnih seminara i objašnjenja Uprave carina i dalje u dilemi da li se isplati postati nosilac nekog od sertifikata OPS, odnosno kojeg od tri ponuđena sertifikata.
I u državama koje sada već imaju dugogodišnju praksu korišćenja sertifikata ovlašćenog privrednog subjekta, u vreme uvođenja ovog instituta bilo je izuzetno mnogo skeptika, ali je vreme pokazalo da je poslovna zajednica izuzetno dobro prihvatila ovu novinu.
U cilju donošenja odluke da li podneti zahtev za sticanje sertifikata OPS i koji je od ponuđenih sertifikata najprikladniji, moraju se uzeti u obzir aktivnosti koje privredni subjekat sprovodi, vrste carinskih postupaka koje koristi, rizičnost roba koje su objekat njegove aktivnosti, paritet isporuke robe, ali i troškovi uvođenja sistema rada koji omogućava sticanje nekog od sertifikata OPS.
Polazeći od vrste aktivnosti privrednog subjekta i carinskih postupaka koje sprovodi, najveće prednosti od sertifikata OPS mogu uživati lica koja imaju više gore navedenih spoljnotrgovinskih uloga, a posebno oni koji koriste carinske postupke uvoznog smera ili tranzitni postupak jer su ovi carinski postupci opterećeni većim obimom carinskih kontrola. To ne znači da oni koji samo pružaju određene usluge u okviru međunarodnog lanca nabavke i ne pojavljuju se direktno u carinskom postupku ne mogu imati koristi od sticanja statusa OPS jer se ovlašćeni privredni subjekat izdvaja od konkurencije zbog svoje pouzdanosti koja je potvrđena od strane carinske službe. Stoga, veća izloženost pozitivnoj pažnji mogućih poslovnih partnera predstavlja motiv broj jedan pre svega za proizvođače, carinske zastupnike, špeditere, vozare, držaoce skladišta, kao i za držaoce luka, aerodroma i terminala preko kojih se roba transportuje.
Naime, privredni subjekti iz država u kojima postoji rizik od terorističkih aktivnosti pri izboru poslovnog partnera sve češće prednost daju licima koja imaju sertifikate koji dokazuju njihovu pouzdanost u segmentu sigurnosti i bezbednosti. Zato nosioci sertifikata ovlašćenog privrednog subjekta, bez obzira na posao kojim se bave, na svojim poslovnim dokumentima, medijskim prezentacijama ili pozivima na saradnju, pored naziva firme, uvek upadljivo ističu logo sertifikata ovlašćenog privrednog subjekta (na primer, „AEOˮ logo ako su iz EU) koji je zaštićen shodno regulativi o autorskim pravima.
Radi omogućavanja lakšeg pronalaženja pouzdanih poslovnih partnera u Republici Srbiji, Uprava carina će na svom sajtu objavljivati spisak naziva svih ovlašćenih privrednih subjekata koji takvo objavljivanje izričito odobre. Bitno je istaći da u Republici Srbiji još uvek nisu zaštićena prava intelektualne svojine u vezi s logom „OPSˮ, te da usled toga ova oznaka za sada nema maksimalan učinak zasnovan na ekskluzivnosti.
Lica koja uvoze/izvoze ili prevoze robu koja se u carinskom postupku može smatrati rizičnom, svoju korist vide u smanjenom procentu pregleda pošiljaka i bržem obavljanju carinskih procedura, čime mnogostruko ubrzavaju promet robe, a samim tim povećavaju obrt kapitala smanjenjem potrebe za pravljenjem zaliha robe, rentabilnijim korišćenjem prevoznih sredstava, mogućnošću garantovanja isporuke just in time, boljom organizacijom proizvodnje ili prodaje i sl. Posledica navedenog postupanja je zadovoljniji krajnji korisnik i niža cena koštanja robe.
Pri razmatranju opravdanosti sticanja statusa OPS moraju se uzeti u obzir i pripadajući troškovi. Da bi neko lice steklo sertifikat OPS bilo kojeg tipa, neophodno je da svoje poslovanje uredi tako da bude u skladu s propisanim uslovima i kriterijumima, te sertifikat OPS ima slična dejstva kao i sertifikati ISO sistema kvaliteta.
Troškovi ustrojavanja poslovanja u skladu sa zahtevima sertifikata tipa S i tipa F jesu znatni ukoliko privredni subjekat već nema usvojen sistem kvaliteta poslovanja koji odgovara zadatim kriterijumima. Neophodno je podići na najviši nivo bezbednost i sigurnost objekata u kojima se posluje zidanjem odgovarajućih ograda ili zidova, uvođenjem sigurnosnih kamera, alarma, elektronskih brava, čitača kartica i sl.
Sigurnosnom opremom moraju rukovati za to obučeni ljudi, pa je neophodno uložiti sredstva u njihovu obuku i neprekidno usavršavanje ili angažovati lica koja pružaju potrebne usluge uz poštovanje propisanih standarda bezbednosti i sigurnosti. Obavljanje svake bezbednosno-sigurnosne aktivnosti mora biti detaljno propisano jasnim i nedvosmislenim procedurama, a za pisanje potrebnih procedura mora se potrošiti mnogo radnih sati ili se mora angažovati spoljni stručnjak.
Uvidom u sada već šestogodišnju praksu EU (primena od 1. januara 2008. godine) može se zaključiti da postoji znatan interes poslovne zajednice za sticanje sertifikata ovlašćenog privrednog subjekta, pri čemu je, sudeći prema trenutnoj statistici, najpoželjniji sertifikat tipa F, a najmanje poželjan sertifikat S.
Zaključno sa 15. oktobrom 2014. godine, u EU je ukupno izdat 12.651 sertifikat ovlašćenog privrednog subjekta (Grafikon br. 2), od čega:
– 5.598 sertifikata tipa C (Grafikon br. 3),
– 458 sertifikata tipa S (Grafikon br. 4),
– 6.595 sertifikata tipa F (Grafikon br. 5).
Analizirajući podatke iz Grafikona br. 2, a uzimajući u obzir veličinu teritorije, broj stanovnika, ekonomsku razvijenost, broj multinacionalnih kompanija koje posluju u posmatranoj državi, može se zaključiti da broj nosilaca sertifikata u EU najviše zavisi od ekonomske razvijenosti države članice, te da države koje ne stimulišu svoju poslovnu zajednicu da prihvata savremene sisteme organizacije rada sve više zaostaju u privrednom razvoju. Stoga ne iznenađuje da najmanje izdatih sertifikata imaju Malta, Hrvatska, Kipar, Bugarska, Estonija i Letonija.
Brojnost izdatih sertifikata tipa C u EU (Grafikon br. 3) pokazuje veliko interesovanje privrednih subjekata za korišćenje pojednostavljenih carinskih postupaka. U EU odobrenja za korišćenje pojedinih pojednostavljenih carinskih postupaka važe samo na teritoriji države članice čija ih je carinska služba izdala, pa sertifikat tipa C ubrzava postupak dobijanja ovlašćenja za korišćenje tih pojednostavljenih postupaka jer se pri odobravanju ne proverava ispunjenost uslova i kriterijuma koji su već bili provereni pri dodeli sertifikata, bez obzira na to koja ga je nacionalna carinska služba izdala.
U Republici Srbiji sva odobrenja za pojednostavljene carinske postupke izdaje Uprava carina ili neka njena organizaciona jedinica i ona važe na čitavoj teritoriji, pa osnovni motiv preduzeća iz EU nije jednako važan i za domaća preduzeća. Dodatno, u Republici Srbiji postoji relativno mali broj dostupnih pojednostavljenja carinskog postupka, a većina odobrenje se dobija u skraćenom postupku u kojem se ne ispituje ispunjenost uslova i kriterijuma bitnih za sertifikat tipa C.
U ovom je trenutku prednost posedovanja sertifikata tipa C očigledna ukoliko privredni subjekat želi da stekne odobrenje za:
– pojednostavljeni izvozni postupak u prostoru pošiljaoca;
– pojednostavljeni uvozni postupak u prostoru primaoca;
– pojednostavljeni carinski postupak na osnovu fakture;
– korišćenje generalnog obezbeđenja u postupku tranzita.
Nosilac sertifikata tipa C uživaće iste prednosti i pri sticanju odobrenja za pojednostavljene postupke Ovlašćeni primalac i Ovlašćeni pošiljalac, od trenutka kada ovi postupci budu dostupni za korišćenje (očekuje se da to bude tokom naredne godine).
No, čak i ako nosilac sertifikata tipa C ne želi da dobije neko od navedenih pojednostavljenja carinskog postupka, on samim posedovanjem sertifikata ostvaruje pravo da se u postupku carinjenja na pošiljke robe koje su objekat njegove aktivnosti primeni niži procenat carinskih fizičkih i dokumentarnih kontrola, te da se te kontrole vrše hitno i prioritetno u odnosu na druge učesnike u postupku, odnosno da se vrše na mestu koje on predloži, a carinski organ odobri. Ovo samo po sebi ukazuje na to da korist od ovog sertifikata mogu imati samo lica koja neposredno učestvuju u carinskim postupcima, na primer, izvoznici, uvoznici, vozari, a pogotovo carinski zastupnici koji za sada samo na ovaj način mogu da utiču na smanjenje obima fizičkih i dokumentarnih kontrola robe koju su deklarisali za neki carinski postupak.
Malobrojnost izdatih sertifikata tipa S u EU (Grafikon br. 4) ukazuje na to da sigurnosno-bezbednosna komponenta ne donosi toliko pogodnosti ukoliko je ne prati i komponenta carinskih pojednostavljenja. Ovo se može vrlo brzo promeniti ukoliko EU s nekom drugom državom ili unijom potpiše i počne da primenjuje sporazum o međusobnom priznanju statusa ovlašćenog privrednog subjekta (međusobno priznanje važi samo za sertifikate tipa S i tipa F). U tom slučaju procedura na graničnim prelazima s drugom stranom ugovornicom biće još brža jer će roba ovlašćenog privrednog subjekta na obe strane biti tretirana na povlašćen način jer se u državi uvoza neće vršiti one kontrole koje su već izvršene u državi izvoza.
Sertifikat tipa S donosi pogodnosti pre svega u vezi s podnošenjem ulaznih i izlaznih sažetih deklaracija i manjeg obima pregleda robe na graničnom prelazu, što za sada u Republici Srbiji predstavlja samo mrtvo slovo na papiru, jer se u praksi podnošenje ovih sažetih deklaracija još uvek ne zahteva, a pregledi robe vezani za rizik sigurnosti i bezbednosti koji se vrše na graničnom prelazu relativno su retki. Ipak, treba imati u vidu i koristi koje domaći ovlašćeni privredni subjekat može u budućnosti imati ukoliko se uvede obaveza podnošenja ulazno-izlaznih sažetih deklaracija (očekuje se u 2015. godini) ili ako se sa EU ili nekom drugom državom ili unijom potpiše sporazum o međusobnom priznanju izdatih sertifikata. Do tada, ovaj tip sertifikata je interesantan pre svega licima koja neposredno ne učestvuju u carinskim postupcima, na primer, špediteri, držaoci terminala, luka, aerodroma.
Brojnost izdatih sertifikata tipa F u EU (Grafikon br. 5) nesumnjivo pokazuje da kombinacija komponenata sigurnosti i bezbednosti i carinskih pojednostavljenja predstavlja najpoželjniji model jer daje najširi spektar privilegija.
Na kraju, posebno treba naglasiti da imaoci sertifikata OPS, u zavisnosti od tipa sertifikata, mogu uživati pogodnosti vezane za niži stepen carinske kontrole, prioritet u odnosu na druge učesnike carinskog postupka, lakše deklarisanje robe kao i druge pogodnosti koje se tiču mogućnosti korišćenja pojednostavljenih carinskih postupaka. Kao rezultat takvih pogodnosti, privredni subjekti koji proizvode robu namenjenu izvozu, izvoze, uvoze, prevoze, organizuju prevoz, pružaju usluge zastupanja u carinskom postupku, skladište robu ili obavljaju neke druge aktivnosti predviđene carinskim zakonodavstvom, svoje poslovne aktivnosti mogu da obavljaju brže, jednostavnije i s manjim troškovima nego drugi učesnici u carinskom postupku.
Ovlašćeni privredni subjekat će ispunjavanjem uslova potrebnih za dobijanje sertifikata svoje poslovanje urediti tako da će poboljšati svoj poslovni učinak:
– povećanjem mogućnosti boljeg planiranja poslovanja usled smanjenja rizika poslovanja;
– izbegavanjem stvaranja nepotrebnih zaliha robe usled mogućnosti da upravlja vremenom dopreme ili otpreme robe;
– povećanjem kontrole nad radom zaposlenih primenom jasnih procedura;
– lakšim sprečavanjem krađa, vandalizma i drugih kriminalnih radnji;
– smanjenjem mogućnosti gubitaka i kašnjenja pošiljaka usled odabira samo pouzdanih prevoznika;
– povećanjem sigurnosti i poboljšanjem saradnje s poslovnim partnerima, i
– uspostavljanjem partnerskih odnosa sa Upravom carina.
Na navedeni način, domaće preduzeće ili fizičko lice koje se profesionalno bavi nekom aktivnošću predviđenom carinskim zakonodavstvom, postaće poželjniji poslovni partner sposoban da odgovori izazovima koji su postavljeni pred učesnike međunarodne trgovine u vreme sve većih bezbednosno-sigurnosnih rizika.
