Uvodne napomene Tema ovog članka je primena metode cene koštanja uvećane za uobičajenu zaradu (u daljem tekstu: metoda cene koštanja) i metode preprodajne cene (u daljem tekstu pod zajedničkim nazivom: metode bruto marže) iz perspektive Zakona o porezu na dobit pravnih lica (u daljem tekstu: Zakon) i Pravilnika o transfernim cenama i metodama koje se po principu „van dohvata ruke” primenjuju kod utvrđivanja cene transakcija među povezanim licima (u daljem tekstu: Pravilnik). Imajući u vidu karakteristike metoda bruto marže, u nastavku će biti predstavljen kratak pregled njihovih osnovnih svojstava koje je potrebno imati u vidu prilikom analize transfernih cena. Metode bruto marže predstavljaju jednostrane metode, tj. metode koje su usmerene samo na jednog učesnika u transakciji, npr. samo na prodavca robe ili samo na primaoca usluga. Učesnik u transakciji na koga se primenjuje konkretna metoda bruto marže, u praksi i teoriji transfernih cena naziva se testiranom stranom. U okviru primene metoda bruto marže proverava se profitabilnost testirane strane, i to profitabilnost koja nastaje iz ili u bliskoj vezi sa kontrolisanom transakcijom, tj. transakcijom sa povezanim licem. U cilju proveravanja profitabilnosti testirane strane, metode bruto marže fokusiraju se na proveravanje tržišnosti prihoda ili rashoda testirane strane, zavisno od karakteristika analizirane transakcije. Konkretno, metoda cene koštanja proverava visinu prihoda testirane strane, dok metoda preprodajne cene proverava visinu rashoda testirane strane. Provera visine prihoda ili rashoda vrši se primenom odgovarajuće matematičke formule koja koristi jedan od dva moguća pokazatelja dobiti, i to: prihode od prodaje ili cenu koštanja/nabavnu vrednost prodate robe[1]. U pogledu odabira pokazatelja profitabilnosti kod metoda bruto marže, tj. imenioca, međunarodna praksa nalaže da imenilac korišćen u formuli mora da bude nezavisan u odnosu na analiziranu transakciju. _______ [1] Da li će se koristiti nabavna vrednost prodate robe ili cena koštanja, zavisi od toga da li se transakcija odnosi na prodaju/nabavku robe ili na prodaju proizvoda ili pružanje usluga. Iako lokalni propisi prave razliku između ova dva termina, suština je ista, te se u oba slučaja koristi podatak o troškovima relevantnim za analiziranu transakciju. U međunarodnoj praksi uniformno se koristi engleski izraz cost of goods sold ili „trošak prodate robe”. Sledeće formule moguće je koristiti u okviru metoda bruto marže: Metoda preprodajne cene Metoda cene koštanja Bruto marža = Bruto dobit (prihod od prodaje – cena koštanja/nabavna vrednost prodate robe) x 100 Bruto marža = Bruto dobit (prihod od prodaje – cena koštanja/nabavna vrednost prodate robe) x 100 Prihod od prodaje




POŠTOVANI KORISNIČE, DA BISTE MOGLI DA VIDITE INTEGRALNE VERZIJE TEKSTOVA NAŠEG INTERNET IZDANJA POTREBNO JE DA BUDETE REGISTROVANI KORISNIK NAŠEG PORTALA I DA SE NA NJEMU PRIJAVITE. POGLEDAJTE KOJE SU SVE PREDNOSTI REGISTRACIJE I PRETPLATE. ZA PITANJA PRETPLATE POGLEDAJTE STRANICU PRETPLATA.



Existing Users Log In