Karakteristike ugovora o doživotnom izdržavanju
Ugovor o doživotnom izdržavanju regulisan je Zakonom o nasleđivanju („Sl. glasnik RS”, br. 46/95, 101/2003 – Odluka US RS i 6/2015, članovi 194. i dalje) kao ugovor kojim se obavezuje primalac izdržavanja da se posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojina tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani. Posebno se naglašava da primalac izdržavanja ugovorom može da obuhvati samo stvari ili prava koje postoje u trenutku zaključenja ugovora. Obaveza izdržavanja naročito obuhvata obezbeđivanje stanovanja, hrane, odeće i obuće, odgovarajuću negu u bolesti i starosti, troškove lečenja i davanja za svakodnevne uobičajene potrebe, ako još nešto nije ugovoreno. Ugovor je strogo formalan i zaključuje se (zapravo overava) pred javnim beležnikom. Prilikom potvrđivanja (solemnizacije) ugovora javni beležnik je dužan da ugovornike naročito upozori na to da imovina koja je predmet ugovora ne ulazi u zaostavštinu primaoca izdržavanja i da njome ne mogu da se namire njegovi nužni naslednici, o čemu stavlja napomenu u klauzuli o potvrđivanju. A ako to ne učini, ugovor je ništav. Ovo ujedno znači da se u ostavinskom postupku neće uzimati u obzir imovina obuhvaćena ugovorom, a u odluci će se samo konstatovati da takav ugovor postoji. Ostavina se obustavlja ukoliko je sva imovina obuhvaćena ugovorom. To takođe znači da na osnovu samog ugovora i dokaza o smrti može da se uknjiži nepokretna imovina i da se podnese poreska prijava. Doživotno izdržavanje može da bude ugovoreno i za više lica, kao i u korist trećeg lica, pri čemu u tom slučaju davalac izdržavanja stiče svojinu na predmetima ugovora u trenutku smrti njegovog saugovarača, osim ako ugovorom nije određeno da svojina prelazi u trenutku smrti trećeg lica, s tim da obaveza izdržavanja traje do smrti trećeg lica.
Ugovor je vezan za ličnost davaoca i potraživanja primaoca izdržavanja ne mogu se preneti na drugoga, osim za slučaj smrti davaoca izdržavanja.
Obaveza plaćanja poreza na prenos apsolutnih prava
Ugovor o doživotnom izdržavanju je teretan obostrano, pa podleže obavezi plaćanja poreza na prenos apsolutnih prava. U skladu sa važećim Zakonom o porezu na imovinu, stopa poreza iznosi 2,5% (član 30. pomenutog zakona). Obveznik je davalac izdržavanja. Poreska obaveza nastaje danom smrti primaoca izdržavanja, odnosno danom smrti saugovarača, ako je doživotno izdržavanje ugovoreno u korist trećeg lica, a ugovorom nije određeno da svojina prelazi na davaoca izdržavanja u trenutku smrti trećeg lica. Obveznik poreza na prenos apsolutnih prava dužan je da podnese poresku prijavu u roku od 30 dana od dana nastanka poreske obaveze, sa odgovarajućom dokumentacijom potrebnom za utvrđivanje poreza. Sadržinu i obrazac izjave bliže uređuje ministar nadležan za poslove finansija (može se naći na sajtu Poreske uprave), a podnosi se poreskom organu u opštini na čijoj se teritoriji nalazi nepokretnost – u slučaju prenosa apsolutnih prava na nepokretnosti. U slučaju prenosa ostalih apsolutnih prava, prijava se podnosi poreskom organu u opštini na čijoj teritoriji obveznik – fizičko lice ima prebivalište odnosno boravište.
Poseban osvrt na poreska oslobođenja iz člana 31. Zakona o porezu na imovinu
Porez na prenos apsolutnih prava ne plaća se kad se pravo svojine na nepokretnosti prenosi na davaoca doživotnog izdržavanja – supružnika, odnosno lice koje se u odnosu na primaoca izdržavanja nalazi u prvom naslednom redu, na deo nepokretnosti koji bi davalac izdržavanja po Zakonu nasledio u momentu zaključenja ugovora. Prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i bračni drug ostavioca i u naslednom postupku nasleđuju jednake delove imovine. Ako nije imao druge naslednike, davalac izdržavanja ne plaća porez jer bi i inače nasledio sve. Ako su se naslednici rodili posle zaključenja ugovora, ta okolnost ne utiče na drugačije ocenjivanje poreskog oslobođenja.
Obveznik poreza na prenos apsolutnih prava za svrhu ostvarivanja prava na poresko oslobođenje podnosi i overenu izjavu dva svedoka na okolnost koliko je bilo naslednika primalaca izdržavanja u trenutku zaključenja ugovora.
U praksi mogu da se jave različite situacije u zavisnosti od toga koliko ima primalaca izdržavanja, koliko je bilo naslednika i ko se sve smatra naslednikom. U Mišljenju Ministarstva finansija, br. 011-00-00017/2007-04 od 16. 2. 2007. godine, koje se odnosi na porez na prenos svojine nepokretnosti po osnovu ugovora o doživotnom izdržavanju između roditelja i dece, jasno je izražen sledeći stav: „Ako su roditelji – primaoci izdržavanja u momentu zaključenja ugovora (dakle više primalaca izdržavanja i više vlasnika imovine) u prvom naslednom redu nasleđivanja imali sina i kćer, pri čemu su ugovor zaključili sa sinom kao davaocem izdržavanja (dakle više naslednika, od kojih je samo jedan davalac izdržavanja), u konkretnom slučaju sin – davalac izdržavanja porez plaća na 1/2 nasleđa, odnosno na deo nasleđa koji ne bi nasledio, iz čega proizlazi da dva zajednička deteta primalaca izdržavanja nasleđuju po polovinu, pa je davalac izdržavanja obveznik plaćanja poreza na 1/2, dok u situaciji da je jedno od njih dete jednog primaoca izdržavanja nasleđuje 1/4 imovine, a davalac izdržavanja plaća porez na taj deo (dakle dva naslednika, od kojih je samo jedan davalac izdržavanja i dete je samo jednog primaoca izdržavanja). Takođe proizlazi da se primaoci izdržavanja ne smatraju naslednikom u momentu zaključenja ugovora (ako bi to bili) jer su i sami ugovorna strana i jer su tako ugovorili, pa ne nasleđuju jedan drugog niti se oporezivanje radi odnosno računa dva puta – za slučaj smrti jednog primaoca, pa za slučaj smrti drugog primaoca.”
Može da se desi da površina nepokretnosti za oporezivanje, određena rešenjem o porezu na prenos apsolutnih prava, nije istovetna površini koju poreski organ primenjuje kada određuje godišnji porez na imovinu. Obrazloženje za ovo je da se za slučaj određivanja poreza na prenos apsolutnih prava uzima u obzir korisna površina nepokretnosti.
Poreski postupak i žalba
Prvostepena filijala u postupku utvrđivanja poreske osnovice utvrđuje tržišnu vrednost nepokretne imovine i sačinjava zapisnik o proceni tržišne vrednosti, na koji postoji pravo prigovora. Tržišna vrednost može da se procenjuje na osnovu neposrednog obilaska nepokretnosti, a svakako uzimajući u obzir i podatke o tržišnoj vrednosti nepokretnosti u najmanje dva rešenja istog organa za promet iste ili slične nepokretnosti, u istoj KO, susednoj ili bližoj parceli, i to za promet koji je datumski najbliži momentu nastanka poreske obaveze.
Nezadovoljni odlukom mogu da se žale, o čemu isti organ može da odlučuje ponovo, u skladu sa članom 144. Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, ako oceni da je postupak bio nepotpun, pri čemu u tom slučaju menja svoje rešenje. Na to (izmenjeno) rešenje moguća je žalba Ministarstvu finansija – Sektoru za drugostepeni poreski i carinski postupak, preko postupajuće filijale.